Husinskiih Rudara 30a, 11000 Beograd Info: +381 (0)69 22 80 075 SRPSKI   |   ENGLISH MUZEJ ROMSKE KULTURE - BEOGRAD | ROMANO KULTURAKO KHER - BEOGRAD | MUSEUM OF ROMA CULTURE - BELGRADE |

   1. KO SU TO ROMI   |  NA VRH STRANE


    

Da su Romi su narod indijskog porekla, znali oni su to i pre nego što su  evropski lingvisti,  utvrdili. Jedan dokument iz 1422.g. koji je pronađeni u Forliju u Italiji, potvrđuje da su i u to vreme Romi znali da je Indija zemlja iz koje oni potiču, tj. bili su svesni svog istorijskog i kulturnog porekla. Novija istraživanja, naročito bliskoistočnih a pre svega arapskih dokumenata, pokazuju da su Romi ali i drugi, za njihovo indijsko poreklo znali još u sedmom ili osmom veku naše ere. O tome kad, kako i zašto su Romi napustli Indiju, postoje brojne predpostavke koje su očuvane i kroz  njihove brojne legende, koje ne retko, šire predrasude o razlozima njihovih lutanja. Evo jedne od najpoznatijih romskih legendi, koja govori o tome kako su oni nastali.

Lurska legenda

Na deleko poznati persijski pesnik Firdusi u svojoj "knjizi o kraljevima" kazuje kako je oko 420. pre naše ere, Bahram-Gur dobrodušni i mudri vladar iz Sasanidske dinastije primetio kako njegovi podanici, iz dana u dan su sve tužniji, a kao razlog njihovom tugovanju, pominjali su da nemaju čime da se zabave. Poslove koje su radili bili su teški, a zabave nimalo nisu imali, pa je Bahram-Gur odlučio da svom narodu olakša život, koliko god je mogao. Rešio je da im pronadje nekakvu razonodu.

Jednoga dana odabere on nekoliko svojih poverljivih ljudi, i pošalje ih kralju Kambodže, i indijskom Maharadži, koji se zvao Šankal. Zamolio je on Šankala da medju svojim podanicima izabere neku poveću grupu ljudi, koja ima talente i sposobnosti da olakša život drugim ljudima. Verovao je on da će na taj način razbiti monotoniju i tugu svojih podanika, i tako im pomoći.

   2. MITOVI I LEGENDE O SELIDBI IZ INDIJE   |  NA VRH STRANE



Legenda o “Čen i Gan” jedna je od starih romskih legendi o razlozima odlaska Roma iz Indije. "Jednoga dana neki mag je upozorio indijskog kralja da će neprijatelj napasti njegovu kraljevinu i uništiti mu porodicu. Međutim, napadač će biti nemoćan da to učini ako napadne i Rome, jer su oni vražbinama zaštićeni. Kralj, koji je to znao, pozva romskog starešinu i u tajnosti mu poveri na čuvanje ćerku jedinicu po imenu Gan.


Dogovoreno je da romski starešina ovu devojčicu odgaji kao svoje pravo dete, što je ovaj i učinio. Gan je odrasla u istoj čergi sa sinom tog romskog starešine, koji se zvao Čen. Jednoga dana umre romski starešina a pleme za novog starešinu izabere Čena i predloži mu, da se odmah oženi. Čen je odbijao da uzme bilo koju od devojaka koje su mu nudili, a  razlog duho  nije hteo da im kaže. Jednom prilikom je  svojim saplemenicima zapretio da će se ubiti, pošto on ne može da se oženi drugom devojkom  jer, voli samo svoju sestru Gan. Tada je majka Čenu rekla da Gan nije njegova prava  sestra, ali da tu tajnu mora čuvati  jer će ako to sazna osvajač njihovog  kraljevstva, ubiti Gan jer je kraljeva kćerka. Čen se ipak u tajnosti oženio a pleme se tada podelilo u dva tabora. U jednom  su se okupili oni koji su u svemu podržavali novog poglavara, a u drugom oni koji su ga zBog braka sa sestrom osudijvali, ne priznajući takvog plemenskog vođu. Drugi tabor proterao je Čena i njegove sledbenike iz indijske zemlje. Od tada Čen i njegovi saplemenici lutaju zemljinim šarom jer, ih je veliki mag prokleo da nikada ne prespavaju dva puta u istom mestu, da ne piju dva puta iz istog bunara i da nikada ne pregaze istu reku dva puta u jednoj godini".


Priče i legende o romskom Caru Pengi i njihovom carstvu


Ciganski car Penga

Pripoveda se da je cigansko carstvo bilo najveće na svetu. Posle Boga, ciganski car Penga beše najmoćniji. Njegov dvorac beše sav od zlata. Ali jednoga dana Penga je počeo da izaziva i Boga. Okupi svoju silnu vojsku i izda zapovest da udaraju u bubnjeve. Ova lupnjava beše tolika da su se zemlja i nebo tresli. Tolika, da se i sam Bog uplašio. Ali kad se Bog malo pribrao, reče Pengi: - Ti si najmoćniji vladar na Zemlji, a ja sam sila nebeska. Živimo u miru i slozi! No Penga ga je neprestano izazivao, dokazujući mu da je i on u stanju da pravi čudesa. Čas je izazivao grmljavinu, čas kišu, sve dok Bogu nije dojadilo. Tada je Bog silom nebeskom ubio Pengu, njegovo najmoćnije carstvo razorio i njegove podanike prokleo da neprastano idu od zemlje do zemlje, ne nalazeći nigde mira.

   3. ROMSKI JEZIK   |  NA VRH STRANE



Romski jezik- “Romani čhib”, pripada indijskom jezičnom stablu. Proizašao je iz Prakrita, srednje faze indijskog jezika, koji vodi poreklo iz Sanskrita. Severozapadni ogranci ovih jezika su “hindi jezici” koji su najbliži srodnici današnjeg romskog jezika. U proteklih petnaestak vekova  romske dijaspore,  ovaj jezik se raširio po čitavom svetu, tako da je veoma teško naći zemlju u kojoj nema Roma a time i njihovog jezika.  Jezici  i narodi  u čijem okruženju žive Romi snažno su uticali na to da je romski jezik, u velikoj meri, izmeni u odnosu na  onaj jezik koji je korišćen u vreme boravka u pradomovini.  Znatne promene, pre svega, nastale su u stvaranju novih reči i u njihovim promenama. Najveće  promene pretrpeo je  romski rečnik  jer je  veliki broj  stranih reči inkorporiran u romski jezik, tako da je sada vrlo teško utvrditi koje su reči romskog, a koje neromskog porekla. ZBog svega ovoga “romani čhib” se raspao na mnoštvo dijalekata i narečja koja su se vremenom među sobom toliko izdiferencirala da se pojedine grupe Roma teško mogu sporazumeti, tvrde nekei istraživači romskog jezika, ali o tome postoje i druga mišljenja. Rajko Djurić, u svojoj Gramatici romskog jezika, kaže da njegovi “reultati istraživanjapokazuju da je jezik Roma u svojoj suštini jedinstven”, kao i to da je on neuporedivo stariji, nego što se do sada prepostavljalo, što je na početku ovg teksta i istaknuto. Romski jezik, dakle postoji, u čemu se mnogi slažu, iako je na njemu malo napisano. “On predstavlja jedan novoindijski idiom koji se razvio indirektno iz srednjoindijskog jezika prakrta. U daljem je srodstvu sa staroindijskim jezikom sanskrt. U svojoj staroj domovini primao je pozajmice iz iranskog. U toku seobe povukao je u sebe i neke jermenske reči. Po dolasku Cigana na Balkan na njihov jezik su uticali jezici okolnih naroda: Južnih Slovena, Grka, Rumuna, Madjara.. Ovaj jezik, misle neki poznavaoci, ima sličnosti sa novoindijskim jezicima, kao što su hindustanski i drugi tamošnji jezici. To je jezik sintetičnog tipa s Bogatom morfologijom. Ima nekoliko glasova koji su strani našem glasovnom sistemu. Odlikuje se grlenim glasovima. U ciganskom jeziku postoji, pored ostalog, član, osam padeža, a nema infinitiva. Pod uticajem jezika domorodaca ciganski jezik se podelio na mnoštvo dijalekata. Poneki imaju karakter posebnih jezika. Tako, na primer, naš Ciganin ne može da razume španskog Ciganina. Medjutim, jezgro rečnika je kod mnogih dijalekata manje-više zajedničko. I to se da  lako zapaziti”.


Franc Miklošič, jedan od najvećih poznavalaca romskog jezika u svoje vreme, podelio je evropske Rome, a time i njihov jezik na 13 dijalekata, odnosno narečja. Iako je ta Miklošićeva podela dugo  važila kao tačna, novija saznanja svedoče  da to baš i nije tako  kako je taj nekada vrsni znalac romskog jezika i kulture, tvrdio.

   4. NAZIVI ZA ROME   |  NA VRH STRANE



“Banjaši” su vlaško romsko pleme kome je maternji jezik rumunski. Tako ih najčešće nazivaju njihovi saplemenici Džambasi. U prevodu ono  znači– rudari. Ovo ime je poznato i u Americi, a koristi se i za Rome koritare  u Slavoniji i Vojvodini. ImeBanjaši  koristi se  i za Karavlahe  u Bosni. “Džambasi” govore romskim jezikom s mnogo primesa rumunskog. Bave se trgovinom, najčešće konjima. Ime su dobili od rumunske reči “Geambas” koja znači: poznavalac konja, dobar jahač, ali i mangup, lupež i probisvet. “Kaldaraši” su vlaško romsko pleme kome je romski jezik maternji. Veoma su rasprostranjeni po svetu, kako zBog svoje brojnosti tako i zBog specifičnog zanimanja koje ih primorava da žive čergaškim načinom života. Bave se kotlarstvom, po čemu su i dobili ime. Govor kalderaške grupe, u manjoj meri, sadrži i pozajmljenice iz rumunskog  jezika. Kad govore, otežu, pa ih drugi Romi ismejavaju.Veoma su ratoborni i nepoverljivi. Istraživači pretpostavljaju da su Kalderaši  iz naših krajeva rasprostranjeni po celom svetu. Ima ih, tvrde oni, u Australiji, Južnoj Americi, a poznati rod Mačvaja – u Severnoj  Americi i Kanadi, vodi poreklo od mačvanskih kalderaša. “Lejaši” su grupa vlaških Roma, koji su nekada bili  nomadi. Sada  su ti Romi, kao ustalom i gotovo svi ostali, naseljeni po selima i gradovima širom severne  i severoistočne Srbije. Medjutim, reč  lae, znači i potok pa ime tog romskog plemena prevode sa “potočari”,  tj.oni koji žive pored potoka-vode. “Lovari” su vlaško-romsko pleme čiji se pripadnici, manje -više, mogu naći po čitavoj Evropi. Oni su “neustrašive svetske skitnice koje krstare mnogim zemljama.”. Inače, Lovari za sebe tvrde da su Mordvini, što je u stvari ime jednog finskog naroda koji žive u srednjem toku Volge. Njihov jezik je romanizovani oblik romskog sa velikim primesama mađarskog, što ukazuje na to da su dugo živeli zajedno sa Rumunima i Mađarima. Pošto, uglavnom, imaju ruska imena, može se zaključiti da su i tamo živeli, a narod ih je jednostavno prozvao “ruski Cigani”. Naselili su se u Obrenovcu, selima kod Požarevca, u Sefkerinu, Ćupriji, a jedan broj ih je ostao u Banatu. Poreklo termina Lovar nije utvrđeno, već o tome postoje brojne pretpostavke. Naime, na mađarskom se konj kaže lo – množina lovak. Sremski Romi tvrde, da ime ovog plemena potiče od reči lova –novac. “Tamari” je ime vlaško-romskog plemena čije ime nauka nije uspela definitivno da odgonetne. Ovo ime  sami Romi  upotrebljavaju  u različitim slučajevima. Smatramo da su Tamari najstarija grupa Roma koja se doselila u ove krajeve i koja je tokom godina izgubila maternji jezik i prihvatila jezik sredine. U prošlosti su se bavili kovačkim zanatom, a kasnije i poljoprivrednim zanimanjima. Već nekoliko stotina godina žive sedelački. Njihove kuće nisu na rubovima naselja, već su pomešane sa starosedelačkim. U Srbiji govore isključivo srpskim jezikom i veoma su ponosni što su ih Srbi prihvatili. Retko kad pokazuju svoje romsko poreklo. Veoma su ponosni na svoj uspeh što su se asimilovali u Srbe. Tek u novije vreme počinju da se deklarišu kao Romi. Ostale romske  grupe ih vrlo teško prihvataju “za svoje”, pre svega zBog toga što ne govore romski jezik. Tamari su prihvatili pravoslavnu veru. Uglavnom slave Sv. Petku. Imena i prezimena su im srpska. U svakom selu ima ih po nekoliko kuća. Ženili su se i udavali  do skora međusobno, a u novije vreme ima i mešovitih brakova. Pripadnici ovog roda gotovo da su se asimilovali u Srbe.      “Gurbeti” je ime grupe Roma.  Naziv Gurbeti vuče koren iz arapskog jezika. Ovo ime se u užem smislu se koristi za čergaše, sa čime se ne možemo složiti a u širem smislu, za sve naseljene srpske Rome, s čime se slažemo.Gurbete u narodu često nazivaju čergaši, ali se u Makedoniji  između ova dva pojma pravi razlika”. “Arlije” su najbrojnija grupa  “turskih” Roma. U nekim  krajevima ih zovu još Erlije a negde i Jerlije a ponegde i Harlije. “Oblik Jerlije, dovodi se obično u vezu sa turskom reči “jerli” koja upotrebljena kao pridev znači “mesni,” a kao imenica odgovara reči “meštanin”. Ova grupa “turskih Roma” rasprostranjena je po čitavoj Srbiji,a ima ih i u Bugarskoj, Grčkoj i Albaniji.Nastanjeni su u gradovima i varošicama, a nešto manje ih je po selima”. “Burgudžije su posebna grupa Roma, koja ne spada ni u turske, ni u albanske Rome. Oni se ubrajaju u tzv.“grčke Rome” pre svega zBog toga što u njihovom jeziku ima primesa novogrčkog. Mahom se bave kovačkim, burgijaškim ili klinčarskim zanatima. Ima i u Južnoj Srbiji, oko Aleksinca i Niša ali su se zBog trgovine svojim proizvodima  razišli po čitavom Balkanu. Svoja tradicionalna zanimanja davno su napustili”.

   5. DOLAZAK I PRVI POMENI ROMA U EVROPI   |  NA VRH STRANE



Prva romska cirkuska trupa pojavila se na prostorima Evrope 1322. godine. Doputovala je iz Egipta u Carigrad, a brojala je 20 osoba koje su izvodile  smrtonosne igre u areni.  Ta je trupa 1323 iz Carigrada.g. preko Trakije došla  u Makedoniju, a potom  u Srbiju. U to vreme  Srbijom je vladao kralj Stefan Uroš II, zvani Dečanski.  Grčki istoričar Nićifor Grigoras opisao je taj cirkus u svojoj Istoriji Vizantije.Na osnovu tih izvora Stanoje Stanojević, ali i drugi srpski istoričari, tvrde da je ta cirkuska družina došavši u Srbiju izvodila  iste predstave koje je prikazala u Carigradu, a koje je opisao Grigoras, i da ih je gledala i srpska publika u Prizrenu, Skoplju, Nerodimlju i drugim gradovima. Iz Srbije je ta romska cirkuska  trupa  otputovala nekuda na Zapad, najverovatnije u Španiju. Ovaj zapis se može smatrati prvim sigurnim pisanim pomenom  Roma na prostorima Srbije. U narednih vek i po, zabeleženo je samo nekoliko pisanih tragova o boravku Roma u Srbiji. Tek iz vremena kada su Turci potpuno ovladali Srbijom, potiču prvi pouzdani dokumenti koji pominju i Rome. Najstariji sačuvani turski popis Roma s prostora Srbije  potiče iz 1491. godine. Iz tog popisa saznajemo da je  Roma hrišćana bilo,  između ostalog i u Nišu, Kruševcu, livi Smederevu, Prizrenu.Ukupno  je, prema tom popisu  kako je, izračunao  turski istoričar O. L. Barkan, bilo 3.237 običnih i 211 udovičkih domaćinstava. U njemu su, tvrde neki naši istoričari, bili zabeleženi  i oni Romi koje su Turci tu zatekli.

   6. PODELA PREMA ZANIMANJU  |  NA VRH STRANE



Kovački zanat

“ Kovački zanat radili su Romi najčešće za novac, ali su radije uzimali hranu, piće, i druge potrebe za život.U radu im pomažu i ostali članovi porodice  a često, kad ustreba, i onaj koji je posao naručio. Zanat je gotovo nasledan, jer nije redak slučaj da se u jednoj familiji ili porodici održava za dugi niz godina. Mlađi uče pored starijih, a kad odrastu i ožene se, onda se dele, pri čemu se  onom ko se odeli, daje i nešto od najpotrebnijeg alata, kako bi započeo posao”. “Mehove za raspaljivanje ugljevlja ili ćumura prave uglavnom sami Romi kovači od suvog vrbovog drveta, štavljene kozje kože , malo sukna i zečje kože. Zečja koža meće se odozdo na onaj trougaoni ventil ili na onu odušku. Koža se lepi za drvo pomoću pšeničnog brašna. Da bi se što bolje zalepila i da bi po krajevima bila što čvršće spojena, te da ne bi bilo oduške, meće se i sukno, pa se svuda ukove kratkim ekserčićima, koji imaju veliku okruglu glavu i koje kovači sami kuju. Mehovi su u gornjem kraju širi, a u donjem uži. Na donjem kraju imaju šuplje gvozdene cevke, a na gornjem rukohvate za držanje. Ove gvozdene cevke prolaze kroz blatom olepljen poluokrugli zid, koji se zove pećina, i ulaze u vatrište koje se zove viganj. Uži krajevi cevi okrenuti su napred, ka pećini u vignju, a širi su krajevi naslonjeni na stolicu, koja se zova skama. Oni su podignuti od zemlje u visini čovečijeg pasa, pa se pri duvanju jedan rukohvat- rukatka, podiže jednom rukom u vis, a druga se spušta drugom rukom dole.”  Nakovanj sami kovači prave od kovanog gvožđa i čelika. To je njihova prva, najpotrebnija i najskuplja alatka. Kovači se u njega kunu, a na njemu i zaklinju. Nikad ga u životu ne bi opsovali, a na Božić ga kade i prelivaju vinom kao badnjak. Nakovanj se, u nekim krajevima, kuje noću. To se čini iz neke predrasude, ali najviše zato da ne bi svet gledao, i da ga ne bi urekle zle oči. Pri kovanju nakovanja žene ne smeju biti prisutne. Onaj koji hoće da mu se skuje nov nakovanj mora prethodno da spremi dosta ugljevlja, 30 kg  gvožđa, 10 kg. čelika, čabar vina, čabar rakije, pečeno jagnje i dosta hleba. Za to se pozove devet pomagača i uzimlju se na uslugu četiri para mehova, veliki čekiči i velika klešta. Pri radu piju i jedu koliko hoće.  Nakovanj se kuje obično u vreme punog meseca, i uvek u subotu. “Tako se valja”, jer to je pazarni dan, govorili su star Romi. Donji kraj nakovnja  je uvek  ravan i širi od gornjega. Donji kraj se naiva taban, a gornji čelo s rogovima. Rogovi su obli i udešeni za zaokrugljivanje gvožđa pri kovanju. Poneki imaju i rupu pri kraju. Nakovanj stoji na niskom drvenom panju, u blizini vignja, a odmah je uz njega ukopana rupa u kojoj stoji kovač pri kovanju.

   7. ROMSKA MUZIKA   |  NA VRH STRANE



ROMSKA MUZIKA U SRBIJI  

Sem srpske narodne instrumentalne i vokalne muzike u Srbiji je, pre i  posle odlaska Turaka sa ovih prostora, mogla je da se čuje turska i ciganska muzika toga vremena.. Tursku muziku su, zabeležili su putopisci,  tada sviralii “vezirovi muzikanti”, nad kojima je glavni  bio jedan mekterbaša. Takozvana"Vezirova muzika", kako su je nazivali, imala je: dve hegede-violine, jadan sahan, jedan veliki bubanj, jedne cimbule, jedne daire sa praporcima i jedan triangl "iliti prosto reći sadžak", u koji je jedna zrikava Ciganka s jednom gvozdenom šipkom udarala". Drugu vrstu muzike u to vreme su negovali Cigani. Ona je bila ciganska samo po tome što su je izvodili Cigani, inače nije imala ničega spcejalno ciganskoga. Cigani su svirali i pevali srpske i turske pesme i melodije, onako kako im se gde tražilo. Po selima oni su svirali i pevali srpsko komadje, a po varošima, gde je bilo više Turaka, tursko. Instrumenti su im bili: ćemaneta, klarineti, zurle, daire i bubnjevi. Knez Miloš i njegova familija imali su svoje Cigane svirače).  Svirači Kneza Miloša bili su 1829. godine Ciganin Mustafa i jedan njegov pratilac. Svirali su u violinu i klarinet. Sviranje im je bilo, kažu, nalik na udešavanje instrumenta pred sviranje. Oni su i pevali, i to "turske pesme od dva stiha, većinom ljubavne", ali im "je melodija bila spuštanje  i dizanje hromatične skale, i naličila je više na ratnu pesmu, no na izraz nežnih osećanja.". Oni su, sem običnog sviranja o ručkovima i veseljima, svojom svirkom još i pozdravljali Kneza Miloša o svečanostima, ispraćali ga na put i dočekivali s puta". Sem Cigana u Srbiji  su se i Ciganke bavile muzikom. One su obično samo pevale. Poznato je da su pevale i Knezu Milošu") Cigani su svirali i pevali i drugoj otmenoj gospodi onoga vremena. Tako su 1829. godine, za Pirhova bavljenja u Čačku, "Mustafina violina i njegove pesme začinjavale ručak" kod kneza Vase Popovića")To je sve muzičko nasledje što ga je slobodna Srbija dobila od turskih vremena. Postepeno se medjutim, počinje razvijati i drugojača muzika. Sem narodnoga pevanja, počinje se, malo po malo, javljati i umetničko. Njega su donosili doseljenici iz Austrije. Pirh kazuje kako se 1829. godine u Požarevcu sastajoa u veče sa gospodom iz Kneževe okoline u zdanju gde je bila kancelarija i tu je "obično bivalo i muziciranja: sviralo se u gitaru i pevale srpske i nemačke pesme", zapisao je Oto Dubislav Pirh.Pored vokalne, javlja se i instrumentalna umetnička muzika. I ona dolazi iz Austrije. 7. novembra 1823. godine traži Knez Miloš da mu knezovi Suda Beogradskog "pošalju muzikante prešavši iz Zemuna u Kragujevac", i oni ga 3 decembra izveštavaju da su iz Nemačke (Austrije) prešla ona tri muzikanta koje je tražio") No instrumentalna umetnička muzika ne ostaje samo na došljacima. Ona se počinje odomaćivati i medju čistim Srbijancima. I ako se u tadašnjoj primitivnoj sredini smatralo da je sviranje isključivo muško zanimanje, a od ženskinja da se njime mogu baviti samo Ciganke,") ipak prvo umetničko sviranje u Srbiji započinje ženskinje, i to ženskinje iz prvih kuća. 1823 godine počela je da uči svirati u klavir Jelisaveta (Savka), mladja kži Kneza Miloša, kojoj je tada bilo deset godina. Učila je u Beogradu, u kući doktora Vita Rimite, docijeng tasta doktora Kuniberta, gde je bila poslata na vaspitanje") Pirh kazuje u oktobru 1829 godine o Jelisaveti da je obrazovana, da ima nešto evropskog vaspitanja, ga govori talijanski, i da "svira u kalvir") Jamačno je za nju slao "muzikalije", leti 1829 godine, preko Vuka Karadžića, Josif Milovuk, knjižar iz Pešte").

Ko su Romi


Mitovi i legende

Romski jezik


Nazivi za Rome

Dolazak Roma u Evropu


Podela prema zanimanju

Romska muzika

Muzej Romske Kulture | Romano Kulturako Kher | Museum of Roma Culture | ul. Ruzveltov 41-43, 11000 Beograd, Srbija | romamuseum.rs | Tel: +381 (0)11 275 22 83

Ne dugo posle toga, u zemlju Bahram-Gurovu, stigoše kao dar indijskog Maharadže, 12.000 pevača i svirača, kojima on, dodeli zemlju, orudja za obradu zemlje i poprilično raznih semena biljki. Dao im je sve to, kako bi osim što će zabavljati njegov narod, mogli i da od sopstvenog rada žive. Ti ljudi, po imenu Luri, koji su bili dobri muzičari i zabavljači, sve vreme su svirali i pevali, tako da su Bahram-Gurovi podanici dobili volju za životom i oraspoložili se. Više nisu bili nesrećan narod, a njihov kralj, kako veli pesnik Firdusi, bio je zbog toga srećan. Posle godinu dana, pogleda mudri kralj, šta čine Luri sa onim što im je dao. Shvati tada da su ovi ljudi samo svirali i pevali, za zemlju koju im je dao, obradjivali nisu, da su stoku i seme koju im je poklonio, prodali u bescenje, i da sada nemaju šta da jedu, odnosno prose da ne bi gladovali. Naljuti se zbog toga Bahram-Gur, pa naredi Lurima da pokupe svoje instrumente, i da odu iz njegove zemlje. Ovi, šta su drugo mogli, no tako i učiniše. Prešli su u drugu zemlju, i opet nastavili da pevaju i sviraju i zabavljaju narod te zemlje. Od tada Luri, lutaju svetom, zabavljajući druge, uz pomoć svojih instrumenata, kao i nekih životinja, poput majmuna na primer. Od tih 12.000 lurskih pevača i svirača, kaže ova legenda, nastali su današnji Romi.


Romski simboli


Jago (zastava)

Zastava Roma i Sintija je nacionalni simbol. Povodom osnivanja Međunarodne unije Roma (8–11 aprila 1971. u Londonu) odabrana je zastava koja simboliše život Roma i Sintija. Gornje polje ove zastave je plavo, to je boja neba. Donje polje je zeleno kao boja trave i to simbolizuje život, a u sredini se nalazi crveni točak sa 16 paoka kao simbol progonstva Roma.


Gelem, gelem lungone dromeja (romska himna)

Na prvom međunarodnom kongresu Roma u aprilu 1971. u Londonu teskt i melodija ove pesme su standardizovani i proglašeni međunarodnom himnom Roma. Tako je ova pesma među Romima širom sveta stekla veliku popularnost. U Jugoslaviji, odakle potiče, stekla je veliku popularnost, posebno preko filma Skupljači perja Aleksandra Saše Petrovića (1968). i preko gramofonske ploče iz osamdesetih godina Šabana Bajramovića, poznatog romskog pevača iz Niša (Srbija). Melodija pesme je stara, ali ima mnogo verzija, jer su tekst i melodija često menjani. Posebnost ove pesme je refren koji pevaju žene i muškarci, koji tercama izvedenim u oktavama dostiže neuobičajenu harmonijsku gustinu. R. Đurić, Istorija Roma; U. Hemetek, Romane gila.

Ciganski car se svadja sa Bogom

Romi često pripovedaju o svome nekadašnjem carstvu. Po kazivanju Roma klinčara u Aleksincu, koje jepribeležio poznati romolog Tihomir Djordjević, taj romski car se zvao Firaun a legenda glasi ovako: Jedanput podje Firaun u rat i dodje do mora. Bog ga je voleo, pa naredi da se more rastavi i on suvim dodje do polovine mora. Tu se prevari i rekne: i Bog me se boji, a kamoli ljudi! Bog ga tada zapita: Čija je ovo sila? On umesto da rekne: Tvoja Bože! Prevari se i reče: moja! Bog se na to naljuti i naredi da se more sastavi kako je i bilo, te se i Firaun i sva njegova vojska podave; samo ostanu u životu oni koji su bili izašli iz mora i oni koji još u njega nisu bili naišli. Posle toga, pošalje Bog Svetog Vasilija onima što su bili izašli i on ih zapita: hoćete li me slaviti, pa da vas sastavim sa onima što su na onoj strani? - Hoćemo, odgovore mu oni. Onda se Sveti Vasilije pomoli Bogu i Bog stvori gusku. Romi se jedan po jedan popnu na nju i ona ih prenese onima na onoj strani mora. Sveti Vasilije im naredi da ga slave i da za njegov dan kolju guske. Od toga ostatka Firaunove vojske nastali su svi Romi. U znak  zahvalnosi što ih je spasao Romi i dan dansa slave Svetog Vasilija iliti Vasilicu kako oni zovu taj praznik, a toga dana obavezno kolju onoliko gusaka koliko muških glava ima u kući plus jednu više.


Pengin  konj Dundul

Posle Hroma, na ciganski presto je došao Penga. On je dugo vladao, sve dok Bogu nije dojadio. Imao je konja Dundula, kakvog nigde ne beše. Tri ga gone, a četiri vode, šest ga drže da se ne prevrže. Od lika mu dizgin napravili, o bodove sindžir postavili, pod kukuve torbe obesili. Pod repom mu kahveni takumi, džezvenjaci, mrki kahvenjaci. Silan beše car nad carevima. Za pasom mu od srme kubura, na ramenu zlatni džeferdari. Kroz čakšire koljeno ispalo; fermen zlatan, morasta dolama, na glavi mu samur kapa mala a kroz kapu perčin provirio. Krpa na krpi, tipa na tipi, konac na koncu; jedno hoda, po hiljadu voda.


Kako Penga ispašta  na onom svetu

"Kada je Penga umro, duša njegova bila je pred Bogom mnogo grešna. Za kaznu, što je u zemaljskom šivotu, činio mnoga neprimerena dela, Bog je Pengi  dovaljao ogromnu stenu i naredio mu da je čapka i grize pod zemljom. Kada bude preko polovine pregrizao ovaj kamen, Bog će mu, možda, oprostiti sve grehove i vratiće ga opet na ovaj svijet, u njegovo cigansko carstvo. No ukleti Penga još i dan danas grize, muče se, roguši i nateže, a nikako da pregrize stenu. Kada je to Bog jednom vidio, smilovao se, pa rekao da bi mu i onda oprostio kada bi se Cigani nekako složili da za spas njegove duše poste barem mjesec dana, recimo, u dane ramazana. Medjutim, Cigani nikako da se nagode. Tek što jedni zaposte, drugi se omrse, pa sve tako dok stvar sasvim ne zamrse. Svaki radi na svoju ruku, na svoju inicijativu. Discipline nema, pa tako Penga osta dovijeka glodući onu strašnu stenu". Moćni ciganski car koji je u svoje vrijeme drmao cijelim svijetom i držao svu vlast u svojim rukama poslije svoje smrti pretvorio se, prema tome, u dobrog duha, u mentora. Nema tu ništa više od njegove nekadašnje sile, jer je svaka sila za vremena. Sic transit gloria Pengae" Kao plemeniti duh plemena svoga, opominje svoje ljude da je došlo vrijeme da se dižu u pokret i da tako održe hiljadugodišnju tradiciju. Ali, možda je ta njegova uloga ipak dvostruka. U jednu ruku, on ih kao dobri duh savjetuje da se pridržavaju prastarih plemenskih zakona i da dalje provode život čergaša da ne bi utonuli u moru stranih naroda koji ih okružuju i da bi tako održali cigansku svoju rasu. U drugu ruku, osnivač ciganskog carstva, proklet i lišen carskog dostojanstva, zlurado upozorava svoje nevjerne saplemenike da još nisu okajali njegove grijehe, pa da i dalje moraju da lutaju svijetom. Jedno je ipak sigurno. Bog je kaznio Pengu, samo se ne zna tačno, kako se to zbilo. Jedni vele da ga je pretvorio u kamen, drugi misle, da mu je Bog dao sizfovski zadatak da pregriza ogromnu stijenu. Dakle, opet kamen, taj omraženi kamen, simbol stalnosti i negacija kretanja i pokretnosti. Uistinu, najsvirepija kazna za čergaša! Penga, zbilja, nema kuda, svršeno je s njime. A ono što kažu da bi ga njegovi Cigani mogli otkupiti kad bi se složili, pa da otposte jedno, recimo mjesec dana, to je pakost jedna. U stvari, to znači da je Penga osudjen na vječitu robiju. Gurbeti neće nasjesti, jer neće, kao što nam je već poznato, da čuju za to. Oni su, stvarno takvi, a izuzeci su rijetki. Ali, pored svega toga, tu ima malo ironije i aluzije i na zube u Cigana. Njihovi zubi su gotovo kod svih bijeli, sjajni i zdravi, u čemu daleko otskaču od ostalog svijta. Ali, kamen, kao kamen tvrdji je i od najtvrdje ciganske prohe, pa ne popušta ni pred Penginim zubima, koji je, kao što kažu, često bio isuviše "zubat" i okat". Medjutim, preobraženi Penga s onoga sveta pod dvojnim imenom Hurti Penga vrši u isti mah i plemenitu samarićansku dužnost, jer se stara o zdravlju svojih zaostalih Cigana. Zato ih revnosno obilazi i savjetuje. Tom prilikom on trese kućnu čeljad da bi iz njih isterao svako zlo koje bi se u njima moglo uvriježiti.


Penga kao položajnik

"Kada dodje Nikoljdan, naš Hurti Penga je polaznik. On udara u vatru i duva, izbacuje naše kašike napolje i trese našu decu za njihovo zdravlje. Uzme i domaćina, pa ga drma. Uhvati i domaćicu, pa i nju trese da je ništa ne bi zabolilo. Zatim baca na nas kukuruz i pasulj i govori: "Srećan vam praznik i da mi ostanete mnogo godina u zdravlju!". Napominjemo da se Gurbeti za svoje praznike služe i datumima iz drugih kalendara. To za njih nisu neki vjerski praznici, već, uglavnom, prilika da se, s vremena na vrijeme, malo počaste, provesele, a katkad i - potuku.  "Na Alidjun naš polaznik Hurti Penga zakolje ovna. Uzme za ruku mene i moga muža, trese nas i bije, dok Alija svira. Zatim pravimo ječmene pogačice i pečemo ih u pepelu. Svoje noge gremo na vatri i na taj način se grejemo za zdravlje".


Kako su Cigani opet ostali Cigani

"Kada su se Cigani podavili, pa se od jednog sakatog para irzodili novi Cigani, njima je bilo krivo što će se opet zvati Cigani. Hteli su da se pomešaju sa drugim narodima, jer je cigansko ime bilo sramno kod ljudi, a prokleto kod Boga. Jednom  prilikom skupili svi narodi na jednom mestu. Posedali su svi naokolo, pa se dogovore da se sve redom prozivaju i Turci, i Vlasi, i Šokci, i drugi. Rekoše im koga budu prozivali da ustane na noge. I tako povikaše: "Ko je Turčin, na noge!" Ustadoše Turci. Prozvaše Vlahe, a Vlasi ustadoše. prozvaše i Šokce, pa i oni se digoše. Na kraju tako Cigani ostadoše sami. Nisu ni s kime ustajali, jer su mislili da će i njih prozvati. Zagrajaše Cigani: "A šata će biti s nama? Mi hoćemo da se miješamo s drugima". Rekoše im: "Nato SAd, budete ustajali, kada smo druge prozivali. Ali svejdno, pa da ste i ustali, opet bi vi ostali Cigani, jer ko je Ciganin, taj dovijeka ostaje Ciganin. Stoga i ostajte ono što ste i dosad bili. I tako, mi ostadosmo, mimo sveta, opet svoji. Pa neka, šta nam fali".Ciganin uvije nastoji da što manje pada u oči, što ne mora da znači da oni istinski žele da bez traga utonu u ostali svijet. Vole oni ono svoje, pa makar, za naš račun, i nevaljasto svijetom. Medjutim, mnogi ljudi maliciozno gledaju u tome samo vješto prikrivenu želju Cigana da se maskiraju i pritaje, pa da pod tudim imenom i dalje tjeraju svoje, onako kako su tako ostali usamljeni, i na očima ostalom, nepovjerljivom svijetu koji ne želi da se s njima ukršta i miješa, to jest, da se s njima izjednači u nečinu života. Tako Cignai, eto, obrazlažu uzroke pojavi da su sve do dana današnjeg ostali nešto posebno, mimo ostalog sveta. Ciganin neće da zna za probleme, a ukoliko mu se oni i nameću, on ih ne uzima tako tragično. Optimizam, vječiti optimizam, to je prastara filozofija Cigana, ma kako to izgledalo paradoksalno. Potrvrdu za to nalazimo na svakome koraku. NIko ne devera i niko ne kuburi sa tolikim nedaćama i nevoljama kao Cigani, pa ipak ih vedrina nikada ne napušta. Ciganin se brzo miri sa stvarnošću, što mu daje snage da vedro gleda naprijed. Klasične su, uistinu, one riječi kojima se gornja pričica završava, gdje Cigani konsatutuju da su i opet izgrani i da su ostali usamljeni. Pomiren sa gotovom činjenicom Ciganin zadovljno uzvikuje. "Pa šta nam fali".

Položaj Romi u vreme turske vladavine Srbijom

Prisustvo mnogobrojnih skupina Cigana hrišćana na Balkanu ,u prvim decenijama turske vlasti nedvosmisleno ukazuje da njihov masovni dolazak ne treba vezati za turska osvajanja. Ostaje medjtim van spora da je izvestan broj Cigana muslimana stigao na balkanske prostore upravo s Turcima. Tako na primer za Cigane muslimane u Beogradu, izričito se navodi da tu stanuju  od "vremena carskog osvojenja". Medju njima je veliki broj islamizovanih i zBog toga je veoma teško preciznije utvrditi brojčani odnos ove dve grupe Cigana u Srbiji na osnovu verske pripadnosti . Daleko značajnije pitanje od broja Cigana koji je došao s Turcima Osmanlijama je svakako pitanje njhovog mesta i uloge u osmanskom feudalnom društvu. Široko oslonjeno na lako pokretljive maloazijske nomade i balkanske stočarske skupine ovo društvo je, znači, i nomade Cigane vrlo lako moglo uklopiti u svoj sistem. Utoliko lakše što je veoma oskudevalo u zanatlijama koji se bave preradom metala. Cigani su, kako muslimani tako i hrišćani, upravo zahvaljujući  svojim veštiniama zauzeli relativno značajno mesto u osmanskom feudalnom društvu pa se njihov položaj zBog toga veoma razlikuje od odnosa prema njiima, u evropskim zemljama. Pored toga što ih u velikom broju uključuje u razne državne službe- uglavnom kao zanatlije i tako ih čini korisnim članovima, osmanska vlast im dozvoljava i relativne slobode. Iako država iz fiskalnih razloga nastoji da veže Cigane za jedno mesto, ipak, u odredjenim situacijama - a pošto bi namirili svoje obaveze prema državi - oni su mogli imati izvesnu slobodu kretanja, posebno se to moglo odnositi na zanatlije. Zapravo, oni se slobodno kreću unutar odredjenih kadiluk, a naseljavaju u znatnom broju i gradska naselja. Na osnovu brojnih svedočanstva iz toga vremna, konstatujemo da su Romi u vreme vladavine Turaka Srbijom, uživali  brojna gradjanska prava koja im nisu bila  da učestvuju u privrednim delatnostima, samostalno su uredjivali svoj,društveni, kulturni a posebno privatni život,i  niko nije imao pravo da im se u to meša.

Alat romskih kovača

Kovačke alatke koje koriste romski kovači su: veliki čekič ili čuk, mali čekič, klješta za vađenje i držanje usijanog gvožđa, kvasilica ili kiša za zagasivanje vatre na vignju. Viganj je za Rome kovače svetilište. “Romi klinčari muslimanske vere, u Aleksincu, uoči svakoga petka, dobro počiste oko vignja i nakovnja, a alat dovedu u red, pa onda na nakovnju pale po jednu lojanu sveću, onako kao što Srbi pale kandilo po svojim domovima uoči praznika. Jedan Rom, kovač iz Aleksinca govorio je kako su nakovanj, raonik i jevanđelje barabar. Rom neće ni za živu glavu da sedne na nakovanj niti da ma čim opogani viganj”.


Kotlarsko-kalajdžijski zanat

“Romi kotlari su ranije a ponegde i sada putovali po selima tražeći sebi posla. Čim padnu u koje mesto razapnu čerge  i uzmu bakrače , pa se raziđu po selu, tražeći da što kalajišu ili da menjaju, na primer: stari bakar za nov. Pored ovoga oni su vešti i da gvozdene predmete premažu slojem bakarnog oksida pa i njih prodaju kao pravi bakar. Kupljeni stari bakar u stanju su da u času vešto izlome i zgužvaju, a po svojim sudovima koje prodaju vešto gaze,  da bi uverili kupca koliko su jaki. Putuju u grupama od  dve do tri porodice, koje su često puta u srodstvu. Stvari i čeljad se prenose na kolima, koje vuku konji.  Uz kola vode i pse. U selu se zaustavljaju obično na

kakvoj utrini, gde razapinju čerge. Krpački i kazandžijski posao rade odmah tu pred čergom. Za kalajisanje sudova uzimaju od seljaka, pored drva za vatru, još i brašno, živinu, mrs i hranu za konje. Rade uvek s prekrštenim nogama. Od kotlarsko-kalajdžijskog alata i materijala nose samo  što je najpotrebnije. Dva tri čekića, probojac, makaze i “cicije”- kotlarsko-kazandžijski nakovanj. Materijal za rad  im je stari bakar, nišador i kalaj, koji često mešaju sa olovom. Nove sudove nikad ne grade.”


Koritarski zanat

Koritarski zanatom su se  u Srbiji isključivo  bavili tzv. vlaški Romi, kojima je maternji jezik rumunski. Ovi Romi su izrađivali  korita, vagane, karlice, zastruge, kolenike, kalemove, vretena, prepredaljke, kašike i druge  predmete od drveta. Korita; vagane i karlice izrađujivali najčešće od vrbovog ili topolovog drveta. “Kašike  izrađuju od klenovog, mlečikovog, javorovog ili jablanovog drveta, a sve ostalo izrađuju i od bukovog drveta. Gde nađu goru za preradu, tu idu te rade sa svom kućom ili sa svom čeljadi iz kuće. Pri radu se služe sekirom, koritarskim keserom (teslom), malim, srednjim i velikim dubačem, malim i velikim strugačem ili strugom, bičkijom ili testerom, raznim klinovima za razbijanje drveta. Ceo alat nose sa sobom kad idu gdegod da rade. - Koritarskim keserom dube korita, karlice i vagane -za mešanje. Velikim strugačem dube i zaokrugljuju vagančiće, zastruge i zastruščiće za so. Malim strugačem, koji je nalik na nožarski biček, zaokrugljuju i glade vrtena, kolenike, maljie ili prepredaljke za prepredanje i kalemove. Kašike odnosno lažice dube malim dubačem.U izradi pomenutih predmeta  učestvuju svi članovi porodice, a osobito pri izradi manjih stvari, koje moraju da se rade brzo”.


Pletarski zanat

Romi koji su se bavili pletenjem raznih upotrebnih predmeta od pruća stanovali su obično u selima kraj reka ili bara, gde ima dosta vrbovog drveta koje je  potrebno za njihov zanat. Najčešće su boravili pored velikih reka kao što su Morava ili Dunav. Od  kraja proleća, tokom čitavog leta sve do početka jeseni oni su se na tim mestima bavili svojm zanatom, a onda su se, pred  početak zime vraćali u svoja sela ili naselja i tu provodili zimu. Pletarski poslom su se bavili a ponegede to  i sada čine  obično od  Đurđevdana do Mitrovdana. Zimi se taj  posao  nikad ne radi. Romi najčešće pletu korpe za kukuruz i ručne kotarice za pijacu ili druge potrebe. Oni su nekada pleli i lese za konjska kola a sada  se  to više ne radi. Korpe i kotarice pleli su uvek za prodaju ili za pijacu, a lese za kola su radili po porudžbini.


Kiridžije ili Kirajdžije

Kiridžije su ljudi unajmljeni da vode tovarne konjeili da na kolima prenose razne terete.Posebmo ih je bilo mnogo u gradovima. Ovaj posao su radili sve do pojave kamiona i drugih vozila kojima se prevozi roba svake vrste.“ Većinom su Cigani. Njihova sudbina je tužna; poslednji su u ljudskoj vrsti i sva ogrešenja pretpostavljenih (uključujući i konje) bez problema se mogu naplatiti na njima. Ali ti nesrećnici su često živopisniji od svojih pretpostavljenih; iako bedne kiridžije prezire ceo svet, oni zBog tamne puti i zastrašujućih brada skladno deluju u odnosu na pejzaž koji ih okružuje. Imali smo dvojicu ovakvih momaka i svaki je vodio jednog tovarnog konja, za čiji rep je bila vezana druga životinja. Bilo je mnogo nevolja da se kruti, glasti kovčezi prilagode novim uslovima i stoje stabilno na tovarnim sedlima; sve, medjutim, na kraju bilo u redu, i sa zadovoljstvom sam video kako naša mala grupa u koloni prolazi vijugavim ulicama i izbija u ravnicu ispod grada. Jedini medju nama koji je uveliko odudarao od okoline bio je Metlijev sluga iz Jorkšira: tvrdoglavo je jahao u svom domaćem kaputu tražeći "sedišta za gospodu".


Džambasluk

Džambasiti znači kupovati i preprodavati stoku  za neku dobit ili korist. Džambaskim poslom bavili su se Romi u svim krajevima, a to ponegde čine i danas. Romi su bili i ostali vešti prodavci, ne samo stoke već svega što su prodavali.Po tom zanimanju, koje nije bilo isključivo romsko, u pojedinim gradovima, neki objekti su i dobili imena. O tom romskom zanimanju govori i pripovetka pod nazivom “Kako je Ciganin prodavao konja”:Dovede Ciganin konja na pazar, pa ga stade hvaliti i zaklinjati se, da nema nikakvih nedostataka: "Dobar konj, gazdo. Što na njega (konja), to na moju decu" ( a na konju bila ponjava). Kupac se ustručava da kupi konja od Ciganina, jer se boji, da ga ne prevari. Kad Ciganin primeti njegovu sumnju onda se on okrene svojoj ženi, udari joj šamar, pa dreknu: "Što i ti ne hvališ konja, matora gaduro?" Ciganka promrlja nešto ciganski, pa mu reče: "Neću da ti ga hvalim! Ti onomad uzjaha konja, pa u trku ihvati zeca i sam ga pojede, a sada oćeš konja da ti hvalim!" Kad ču kupac da ciganinov konj može stići zeca, onda on poverova lukavoj Ciganki i kupi konja..


Mečkarenje

Romi mečkari, tj. oni koji  vode mečke, u sadašnje vreme žive u Požarevačkom  kraju. Stalno su tamo nastanjeni, ali često dolaze i iz drugih krajeva. Putuju u društvu po tri četiri osobe. Sa sobom retko vode žene i decu, već idu samo muškarci, koji pored mečke vode, koja ide za kolima, sa sobom vode  i po koje magare za nošenje prtljaga i hrane. Osim mečke, ranije su često sa sobom vodili i majmuna. Većina mečkara ili majmunara  nemaju svoje majmune i mečke, već ih uzimaju od gazda pod kiriju, i za njih unapred plaćaju kauciju, onoliko koliko vrede. Mečkari su vodili mečke i  majmune od sela do sela i od kuće do kuće, teraju mečku da igra, da čuva ovce, da se srami kao snaša, da seje brašno, da se s mečkarom rve. Dok mečka igra mečkar udara u kožno rešeto, ili primitivne daire.  Za igranje i ostalo produciranje traži da mu se da malo brašna ili slanine, a ako mečka koga gazi, onda se za to traži osobena nagrada (obično groš u novcu). Dokle mečka igra mečkar glasno viče: "De, meco, de, de! Poigraj, Martine, de, dej, dej!". Žene gledaju da od mečke ukradu malo dlaka, te da njima okade decu, da se ne bi noću plašila, a i od uroka je to dobro!.

Romi mečkari najčešće govore rumunskim jezikom. Ovaj posao je ranije bio veoma raširen među Romima koji su u Srbiju došli iz Rumunije a u porodici je bio nasledan”.


Izrađivači crepulja

Crepulje su uglavnom izrađivale Romkinje koje su živele u  selima, mada je bilo i muškaraca koji su se tim zanatom bavili.Pravili su ih za sopstvene potrebe, ali i za prodaju. “Prodavalo se tako što se se crepulja napuni žitom, i daje za tu količinu žita. Zanatske crepulje, koje rade Romi crepuljari kojima je to jedina proizvodnja, i ne bave se izradom ostale grnačarije. Crepulje se suše i peku, pa se prodaju po selima, putem torbarenja, ili na gradskim pijacama. Šare na njima  su raznovrsni motivi i forme: biljne, zoomorfne, geometrijeske. Šaranje crepulja  se izvodi radi  estetskog izgleda, i na taj način se povećava njihova cena”.

Crepuja je uglavnom korišćena za pečenje hleba, na otvorenom ognjištu ili kaminu.Služile su i za pečenje krompira, kestena i slično.


Grebenari

“Ponajviše su se kretali čergareći, te prodajući pritom svoje zanatske proizvode: grebene koje bi izrađivali zimi. Pored grebena, nekada su izrađivali i sitne grebene , kao i perjanice-četke za obradu konoplja. Izrađivali su i češljeve i češagije za stoku od metala.”


Klinčari

U prošlosti, to su bili Romi zanatlije, koji su izrađivali raznovrsne klince, a ponajviše onu vrstu koji su korišćeni  za konjske potkovice. Romi nazivaju to zanimanje «sitan zanat». Svoje izrađevine su prodavli nalbatima – potkivačima i vojnoj intendanturi, za potkivanje vojnih konja.

   

Nekadašnja najčešća zanimanja Romkinja

“Romkinje su se i same trudile da doprinesu izdražavanju svoje porodice. Prele su za sopstvenu potrebu, tkale platno. Radile su, a i sada rade, i poljske radove za skromnu nagradu”. Mnoge Romkinje trgovale su a i sada trguju starim stvarima, prstenjem i drugim proizvodima svojih muževa. Neke romkinje se bave vračanjem i bajanjem,ili prodaju amajlije i lekove. Iz dlana, iz očiju i crta lica zna Romkinja da proriče  sudbinu nekog čoveka, a uostalom dovljno je mudra da svakome proriče ono što taj  želi da čuje. Nose  one  sa sobom i brojne tajanstvene  amajlije koje imaju tu osobinu da usrećuju u ljubavi, igri i drugim stvarima. Za sve te važne usluge zadovoljavaju se one veoma skromnom nagradom.  Romkinje su pomagale ženama u pranju i drugim kućnim poslovima. Seljaci su ih unajmljivali a i sada to čine, za poljske poslove. Trgovale su starim stvarima, gledale u dlan, proricale  sudbinu  iz očiju ili raznih karata. Koja god je domaćica, naročito u gradu, mogla da odvoji bar malo para, uzimala je povremeno “vešerku” da joj pomogne oko jednog od najtežih domaćih poslova- pranja velikog veša ili pak nedeljnog ili kakvog drugog velikog spremanja stana.


Gatanje

Gatalačkim zanimanjima su se uglavnom bavile romske žene, a u poslednje vreme zabeleženo  je da se i muškarci bave tim zanimanjem. “Romkinje su ranije najčešće gatale a i sada gataju u karte za igranje ali i u bob, pasulj, dlan, kašiku, šolju- posle popijene kafe, cvet, sud sa vodom u koji se gasi ugljevlje,  kobilicu, jadac, lopaticu i drugo. Osim toga, gata se po prirodnim pojavama: dugi, crvenilu Sunca, krugu oko Meseca, duvanju vetra, šuštanju lišća, magli, dimu, vatri i drugo. Po stoci, npr. kako se ona liže, kako podvija noge kad leži, po pevanju i kreštanju ptica, zavijanju kučića i drugih zveri”. U Srbiji ali i u drugim krajevima se verovalo a ne retko je to i sada običaj u srpskim selima, da neko nekome želi da napravi neku madjiju. Takve radnje  obično čine seljačke žene koje odlaze kod neke ciganke koja se time bavi, plate joj i ona učini tu madjiju. “Narod veruje da je ta madjija sakrivena negde u kući, negde u dvorištu zakopana, ili sakrivena ispod keramida, u krovu. Usled ovoga, kad se bolesnik zamuči, idu kod neke  Ciganke-vračare, koje umeju da prave i da rasipuve madjije, da im glede i da im pogodi od čega bolesnik boluje. Ona obično "znae" i "pugoduve" od čega boluje, opisuje i kako izgleda žena koja pravila tu madjiju, kad je pravila, kako izgleda žena koja je pravila tu madjiju, kad je pravila, kako je dometnula i.t.d. Njen se opis "uvek" slaže sa njihovom nekom susetkom (obično od koje zaziru i s kojom su zavadi), pa svu prošlost dovedu u sklad sa onim što im Ciganka kaže”, jer narod veruje onim Cigankama koje vračaju.Tako je nekad bilo a tako je i dan danas, samo što se broj sujevernih osoba smanjio.Neke Romkinje su ovo svoje “zanimanje” itekako znale da zlupotrebe, ali su vrlo često zBog toga bile adekvatno kažnjavane”.


Sredstva i načini gatanja kod Roma

“Ciganka obično daje razne trave i neko ugljevlje, koje treba u gluvo doba istucati, pomešati ga s vodom i dati bolesniku da pije. Neke daju i neke koturiće od testa, koje valja nositi uza sebe, na njima spavati i.t.d. Vračara je uvek u stanju da za jandu novu košuluu, crnu kokošku, za  netigljanu torbu brašna (namerenu, da se ne zna koliko je teška) i za nekoliko groša magiju pokvari i da načini magiju pokvari i da načini magiju baš za onu ženu koja je načinila. Češće dovedu Ciganku kući, da ona sama nadje magiju. Ovo je vrlo opasno i štetno po seljaka. Da ispričam jedan slučaj, koji se desio umojem selu Bogorodici, mojem rodjaku Risti D. - Bila mu je mati bolesna. Obišao je sve Ciganke-vračare a ni jednog lekara nije upitao za savet. Najposle naidje na jednu Ciganku, koja mu "tačno" kaza od čega njegova mati boluje, i zatraži da dodje ona sama - pa da nadje magiju. Dovede Ciganku noću, da je niko iz sela ne vidi. Tri dana su je čuvali u kući, te je "ispitivala" mesto gde može biti madjija ukopana i sakrivena. Četvrtog dana Ciganka naredi da svi ukućani izidju iz kuće i da ne smeju ući ni u samo dvorište dok ih ona ne pozove. Ostavši sama s bolesnicom, naredi joj da se jorganom pokrije preko glave i da se sme otkriti dok joj ona ne kaže. - Za tri dana Ciganka je bila uočila sve šta joj treba. A četvrtog dana tražeći madjiju po kući, naidje u sanduku i na nizu altuna (dukata), strpa u džep, a ranije sprmljenu madjiju izvadi iz džepa i radosno pozove ukućane da dodju. Ukućani dodju i Ciganka pred njima iznese jedan zamotuljak u kome je bilo: malo kose, tri male papričice, tri češna bela luka, jedan tičji kljun, dve tijje noge, malo parče gvoždja, neke sitne krpice, malo kakma(tel) i još neki praškovi. Ciganka im pokaza i gde je magiju našla, a svi ukućani potvrdiše da je niko drugi na tom mestu ne bi mogao naći. Svi su ukućani bili zadovoljni što je madjija nadjena, pa nisu ni primetili zBog čega je uveče Ciganka tako naglo zahtevala da je odvedu. A kad su primetili da im je nestalo altuna, opet su otišli istoj Ciganki da im gleda i pogodi ko ih je mogao ukrasti. Ciganka je zatražila da joj se da u napred jedna lira-pa da pogodi”..


Prosjačenje

 Ovo je jedno od najstarijih i najraširenijih romskih “zanimanja”, kako kod  Roma čergara tako i kod stacioniranih.Romkinje su te koje obično idu u prošnju.

"Jedan dan sedim kod kuće, a jedan idem po selu", priča  stara Romkinja sa Iverića. “Kad Romkinja ide da prosi, ona sve što joj se daje trpa u torbu, ili ponekad u veliki lonac, koji se opet nalazi u torbi. Samo se brašno i mleko meću u zasebne sudove. Kad se vrati kući, Romkinja izruči sadržaj torbe u jedno sobnje ćoše na patos. Pa onda sva porodica bira ko šta hoće da jede. Ako se nešto ne pojede, daje se prasetu, koje većina kuća ima, i koje je obično konopcem vezano za zadnju nogu o drvo pred kućom. Kad se je Romkinje vraćala kući iz prošnje, njihove torbe su uvek bile pune.”

Turci nikad nisu igrali, ali su zato njima, u veselim časovima, igrali Cigani i Ciganke. Ovo nasledje od Turaka za dugo se održalo i medju Srbima u oslobodjenoj Srbiji. Cigansko igranje je bilo ponekad vrlo lepo, puno pokreta i figura, u kojima su se naizmenično redjali ili harmonično dopunjivali istočnjački zanos i strast, tiha sentimentalnost i pritajeni sevdah. Još 1658 godine hvali jedan francuski putnik igranje Cigana i Ciganka u Beogradu uz pratnju ćemaneta) U vreme Kneza Miloša srpske varoši su imale mnogo ciganskih igrača i igračica. O Cigankama igračicama nije potrebno trošiti reči. One su i danas u našim južnim krajevima onakve kakve su bile njihove prababe u severnoj Srbiji. Jedan putnik iz doba Kneza Miloša ostavio nam je vrlo živopisnu i impresivnu sliku jednog mladog Ciganina igrača u Smederevu. Bilo mu je oko šesnaest godina. Bio je zatvoreno žućkaste boje, pravilnih lepih crta, sjajnih očiju, duge crne, razbarušene kose, vitka struka, u košulji punoj bora, zlatom vezenom prsluku, širokoj šarenoj haljini do članaka, bosih nogu i sa kastanjetima u rukama. Pre no što će početi igru, načini odmerenim koracima po sobi nekoliko krugova. "Nekoliko udaraca sa kastanjetima, nekoliko živih pokreta i stade na sred sobe. Muzika je pratila svaki pokret. Sad otpoče graciozna igra, koja u skoro predje u brže pokrete i okretanja, koji na posletku postadoše divlji, drhteći, konvulzivni. Muzika je izazivala na sve jača naprezanja. Padanje, branjenje, obamiranje, skakanje i besko vrtenje u krugu dolazili su jedno za drugim". To je bilo podražavanja haremskim igrama. "Užasna gipkost tela privlačila je poglede, kao god što ih je bezgranična bestidnost pokreta odbijala. Kad se očekivalo da padne od umoa, onda mu je svako novo savijanje davalo novu snagu. Na posletku pade iznuren u mojoj blizini i metnu natrag previjenu glavu na moje koleno sa sklopljenim očima i spuštenim rukama. Na mig moga suseda mentuh mu jedan novac u usta, i odmah igra otpoče iznova) - Izgleda da su Cigani igrači igrali i u Kragjuvcu pred Knezom Milošem).


U novije vreme Romi na jugu Srbije počeli su da formiraju duvačke orkestre koje čine: klarinet, saksofon, razne vrste  truba, daire, bubnjevi, tupani, zurle i naravno tarabuka. Ti orkestri su vrlo popularni, kako po selima tako i u gradovima. Neki od ovih orkestara su angažovani na saborima


Igračice

“Ciganke igračice, ili  čengije, kako su ih u tursko doba nazivali, igrale su po kafanama i kućama. Posebno su bile popularne na prostorima Južne Srbije. Za vreme Turaka čočeci su bili na osobitom glasu. Igračice su bile  odevene u živopisna  laka odela, kakva  su nosile Turkinje, onako kako su u haremu odevene, kad ih niko sem svojte na vidi. Na nogama su imale bele čarape i plitke cipele, šarene ili bele cicane ili svilene šalvare, koje su nisko, čak ispod trbuha, opasivale. Na plećima im je bila tanka košulja i kratko, duboko spreda izrezano jeleče, tako da im se grudi, trbuh i ruke kroz tanku košulju prozirale. Sa spuštenom kosom niz leđa, samo lakom maramom pokrivenom – jedna ili dve Ciganke igrale, pregibajući se s najvećom elegancijom i lakoćom i udarajući jednu o drugu na prste nataknute čampare. To su “čengije” ili “čočeci”. Dok one igraju, sviraju po jedan ili dva Roma u violinu, a po jedna Romkinja udara u daire. S vremena na vreme zapevaju  kakvu tursku ili u istočnjačkom duhu srpsku pesmu. Lepota nekih čočeka, njihovo vešto igranje, vešto pregibanje, lakoća u pokretima pojedinih delova tela, praćena istočnjačkom melodijom i pesmom, često čini neobično lep utisak, koji se dugo pamti”.


Igrači

Iz vremena Kneza Miloša ostalo nam je nekoliko putopisnih beležaka koje svedoče  o tome da su srpske varoši tog vremena, imale mnogo ciganskih igračica, ali ni igrači nisu bili retkost. “Bilo mu je oko 16 godina, pravilnih lepih crta, od najzatvorenije žućkaste boje njegovog plemena; sjajnih očiju, duge, razbarušene kose; vitka struka, u jednoj košulji punoj bora, prsluka zlatom vezenim, širokoj šarenoj katunskoj haljini koja je visila do članaka, a preko toga fina marama; bosih nogu; u rukama kastanjete. Ono Ciganče uđe odmerenim koracima i obiđe nekoliko puta unaokolo. Nekoliko udaraca kastenjetama, nekoliko živih pokreta i stade nasred sobe. Muzika je pratila svaki pokret. Sad otpoče graciozna igra, koja uskoro pređe u brže pokrete i okretanja; pokreti i okretanja postadoše naposletku divlji, drhteći, konvulzivni. Muzika je izazivala  sve veća naprezanja. Padanje, branjenje, obamiranje, skakanje i besno vrtenje u krugu dolazili su jedno za drugim. To je bio jedan dečak, Ciganin, koji je podražavao haremske igre. Užasna gipkost tela privlačila je poglede, kao god što ih bezgranična bestidnost pokreta odbijala. Kad se očekivalo da padne od umora, onda mu je svako savijanje ponovo davalo novu snagu. Naposletku, pade iznuren u mojoj blizini i metnu natrag prvijenu glavu na moje koleno, sa skolpljenim očima i otpuštenim rukama. Na mig moga suseda metnuh mu jedan novac u usta i on odmah otpoče igra iznova. Tako je uzeo bakšiš od sviju prisutnih redom i naposletku ta divlja scena prestade. Jadno dete beše se spremilo da igru otpočne ponovo; na sreću, gosi su bili zadovoljni”. Cigani igrači igrali su i u Kragujevcu pred Knezom Milošem koji je veoma voleo romske muzikante.


Sviračice

Među romkinjama je u ranijim vremenima bilo, osim pevačica i igračica, i onih koje su veoma lepo svirale različite instrumente. Putopisac Gijom Postel, koji je prošao ovim krajevima  posle njihovog oslobođenja od Turaka, zapazio je neke romkinje koje sviraju na harfi. Na ovoj harfi svijaru neke devojke koje nazivaju Cigankama i koje se unajmljuju na dan, onako kako se kod nas može uzeti družina putujućih svirača. Dok jedna svira na harfi, druga udara u jedan mali doboš na kome je samo s jedne strane razapeta koža i ima sa strane niz zvučnih malih tasova. Uz njih jedna devojčica lupa kost o kost ili komadima trvdog drveta jedan o drugi, a dve-tri devojčice izvode najraskalašnije vragolije koje je moguće zamisliti dok nešto ne motaju. I za sve to vreme sve ujedno pevaju podešavajući svoju pesmu zvucima harfe. Zatim, da bi promenile program, jedna od njih, koja je najveća i najlepša, ustane i počne da igra po njihovom načinu: ona baci svoju zlatnu kapu i uzme turban, kapu koju nose muškarci, a zatim, ništa ne govoreći, da sebi izraz tako silne zaljubljenosti da to, kad se ispriča ljudima koji nisu videli, izaziva kod njih više želje nego uživanje. Ona prvo svima nudi po jednu igru i obraća se živim i prodornim pogledima glavnoj ličnosti svetkovine. Ali, uzalud je molila, i sad se pretvara da je pretrpela neuspeh, pa, u očajanju, od kakve lepe marame upred konopac da se ubije sve dok se milosrđe ne smiluje i sitan novac ne ublaži njen jad. Za to vreme njena drugarica svira u harfu koju je stavila među noge, odmerava njene pokrete svojom muzikom, udara kolenima o ćilim i čini druge slične stvari“.