Ruzveltova 41-43, 11000 Beograd Info: +381 (0)11 275 22 83 SRPSKI   |   ENGLISH MUZEJ ROMSKE KULTURE - BEOGRAD | ROMANO KULTURAKO KHER - BEOGRAD | MUSEUM OF ROMA CULTURE - BELGRADE | Muzej Romske Kulture | Romano Kulturako Kher | Museum of Roma Culture | ul. Ruzveltov 41-43, 11000 Beograd, Srbija | romamuseum.rs | Tel: +381 (0)11 275 22 83 NA VRH STRANE 1. STANIŠTA 2. ZNATI I ZANIMANJA 3.ODEĆA, OBUĆA I NAKIT 4. PREVOZNA SREDSTVA 5. PROIZVODI OD DRVETA 6. PROIZVODI I ALATI OD METALA

1. STANIŠTA  l  NA VRH STRANE



Čerga, koja se na romskom zove Cahra je privremneno Romsko stanište koje se koristilo naročito u letnjem periodu. Veličina čerge zavisila je od broja članova porodice i broja životinja. Kola i konji su smeštani u unutrašnjost čerge. U kolima su spavala mladja deca i žene. Ispred čerge je bilo mesto na kome se ložila vatra i kuvala hrana. Čerge su izradjivane od nepromočivih materijala. Kada se sin osamostaljivao, od oca je izmedju ostalog, dobija i čergu.


Osim privremenih , Romi su koristil i stalna staništa. Najpre su to bile zemunice a potom i kuće od tvrdog materijala. Romske kuće su najčešće gradjene na periferiji gradova ili sela. Veći broj tih kuća činio je mahalu. Romske mahale postoje i dan danas u većini naseljenih mesta.

2. ZANATI I ZANIMANJA  l  NA VRH STRANE



Romi se u Srbiji  od starine bavili vrlo različitim zanatima i zanimanjima. Narod ih zBog toga delio  i prema zanimanjima kojima su  se oni bavili, pa su  ih  prema zanimanjima kojima su se oni bavili, nazivali sledećim imenima: svirači, kovači, klinčari, bakračari, kalajdžije, burgijari, grebenari, koritari, kašikari, vretenari, džambasi, mečkari..

Kao i kod drugih naroda, ali, čini nam se kod Roma nešto izaženije, u njihovoj tradiciji su ostale upamćene mnoge priče i legende koje se odnose na njihove zanate i zanimanja.



Kako su Cigani postali svirači


Jedanput Bog stvori na ledjima svetoga Petra ćemane. Ne znajući da ima ćemane na ledjima, sveti Petar udje u kafanu, u kojoj je bilo mnogo veselih ljudi. Kad ljudi videše svetog Petra sa ćemanetom poviču: -Sviraj, sviraj!- Od njihove vike on se poplaši i počne bežati. Na vratima mu padne ćemane s ledja, on ga digne i ode pravo Bogu, pa ga upita: - Što je ovo, Bože? - Pa to sam ti stvorio da sviraš ljudima kad su veseli, da se zabave, inače bi se potukli- odgoviri mu Bog. -Kad je tako, onda neka bude više svirača!

Pa ko će da bude? - upita Bog. -neka budu Cigani- odgovori sveti Petar. - Neka zabavljaju ljude da se u piću i veselju ne pokrve. Neka bude tako!- odobri Bog, pa tako iostade.


Kako je postala mečka


Jednom zatrudni nevina devojka bez polnog odnosa sa muškarcem. To joj bude krivo i zazorno te podje da se udavi u reci. Kad dodje do reke, voda se stane izmicati i bežati od nje, tako da nije nikako mogla prići i skočiti u vodu. Najzad izadje iz reke nekakav čovek i rekne joj: "Devojko, nežali ništa što si zatrudnela! Ti ćeš roditi životinju koja će znati da radi kao i čovek". Devojka se vrati kući i rodi mečku (aruša) koja kad poraste Vlaški Cigani je nauče igranju i raznim drugim majstorijama, pa na njima i ostade da budu mečkari i da vode mečke po svetu.


Ciganska prošnja


Jednom sagrade Cigani crkvu od kamena, a Srbi sagrade crkvu od sira. Kad su crkve bile gotove pogode se da ih razmene, tako da Cigani dadu Srbima crkvu od kamena, a ovi Ciganima crkvu od sira i još uz to pet para prida. Kako Srbi nisu imali novaca, ostanu Ciganima dužni onih pet para. Cigani stanu odmah jesti svoju crkvu, dok je, malo po malo, nisu svu pojeli, i tako sad nemaju crkve. Za onih pet para što su im Srbi ostali dužni, Cigani sad prose od njih i Srbi moraju da im udeljuju.


Svirački zanat


“Romske orkestre su nekad, ali i sad, najčešće činile grupa od 6 do 8 muzičara, od kojih je bar jedan pevač ili pevačica. U novije vreme ih je manje, ali je pevač, ili pevačica obavezna. Vođu orkestra su u Vojvodini ranije zvali naš primaš, a u južnoj Srbiji naš ustabaša. Svirači sviraju na zabavama, balovima, po kafanama, na esnafskim i krsnim  slavama, saborima, proševinama i svadbama i drugim dogadjajima. Sviranje pogađa vođa družine, a dobit dele po utrvrđenom običaju. Pogodoba zavisi od broja članova u grupi i od veštine sviranja. Pri pogodobi se pomene: hoće li svirači uzimati od kolovođa -pri igranju i od ostalih gostiju bakšiš ili ne. Ako je njihov bakšiš, onda im se manje plaćalo. Kolovođe su plaćale sviračkom vođi ili ustabaši, a bakšiš od gostiju kupio jedan iz družine, koga ona odredi. Bakšiš se kupi na tanjir, a i na violinu, u kome slučaju se novac baca u violinu kroz onaj krivi isek ispod žica. U jesen Romi svirači idu i po selima, te sviraju na seoskim svadbama. Tada se sviračke družine izdele na nekoliko manjih, te bude po tri do četiri svirača u jednoj družini. U nedostatku svirača uzimaju i decu, koja ne umeju ni violinu da drže, kako bi ih bilo više u orkestru, a mogu se videti i u drugim prilikama”


Kovački zanat


“ Kovački zanat radili su Romi najčešće za novac, ali su radije uzimali hranu, piće, i druge potrebe za život.U radu im pomažu i ostali članovi porodice  a često, kad ustreba, i onaj koji je posao naručio. Zanat je gotovo nasledan, jer nije redak slučaj da se u jednoj familiji ili porodici održava za dugi niz godina. Mlađi uče pored starijih, a kad odrastu i ožene se, onda se dele, pri čemu se  onom ko se odeli, daje i nešto od najpotrebnijeg alata, kako bi započeo posao”. “Mehove za raspaljivanje ugljevlja ili ćumura prave uglavnom sami Romi kovači od suvog vrbovog drveta, štavljene kozje kože , malo sukna i zečje kože. Zečja koža meće se odozdo na onaj trougaoni ventil ili na onu odušku. Koža se lepi za drvo pomoću pšeničnog brašna. Da bi se što bolje zalepila i da bi po krajevima bila što čvršće spojena, te da ne bi bilo oduške, meće se i sukno, pa se svuda ukove kratkim ekserčićima, koji imaju veliku okruglu glavu i koje kovači sami kuju. Mehovi su u gornjem kraju širi, a u donjem uži. Na donjem kraju imaju šuplje gvozdene cevke, a na gornjem rukohvate za držanje. Ove gvozdene cevke prolaze kroz blatom olepljen poluokrugli zid, koji se zove pećina, i ulaze u vatrište koje se zove viganj. Uži krajevi cevi okrenuti su napred, ka pećini u vignju, a širi su krajevi naslonjeni na stolicu, koja se zova skama. Oni su podignuti od zemlje u visini čovečijeg pasa, pa se pri duvanju jedan rukohvat- rukatka, podiže jednom rukom u vis, a druga se spušta drugom rukom dole.”


Nakovanj sami kovači prave od kovanog gvožđa i čelika. To je njihova prva, najpotrebnija i najskuplja alatka. Kovači se u njega kunu, a na njemu i zaklinju. Nikad ga u životu ne bi opsovali, a na Božić ga kade i prelivaju vinom kao badnjak. Nakovanj se, u nekim krajevima, kuje noću. To se čini iz neke predrasude, ali najviše zato da ne bi svet gledao, i da ga ne bi urekle zle oči. Pri kovanju nakovanja žene ne smeju biti prisutne. Onaj koji hoće da mu se skuje nov nakovanj mora prethodno da spremi dosta ugljevlja, 30 kg  gvožđa, 10 kg. čelika, čabar vina, čabar rakije, pečeno jagnje i dosta hleba. Za to se pozove devet pomagača i uzimlju se na uslugu četiri para mehova, veliki čekiči i velika klešta. Pri radu piju i jedu koliko hoće.  Nakovanj se kuje obično u vreme punog meseca, i uvek u subotu. “Tako se valja”, jer to je pazarni dan, govorili su star Romi. Donji kraj nakovnja  je uvek  ravan i širi od gornjega. Donji kraj se naiva taban, a gornji čelo s rogovima. Rogovi su obli i udešeni za zaokrugljivanje gvožđa pri kovanju. Poneki imaju i rupu pri kraju. Nakovanj stoji na niskom drvenom panju, u blizini vignja, a odmah je uz njega ukopana rupa u kojoj stoji kovač pri kovanju.


Alat romskih kovača


Kovačke alatke koje koriste romski kovači su: veliki čekič ili čuk, mali čekič, klješta za vađenje i držanje usijanog gvožđa, kvasilica ili kiša za zagasivanje vatre na vignju.

Viganj je za Rome kovače svetilište. “Romi klinčari muslimanske vere, u Aleksincu, uoči svakoga petka, dobro počiste oko vignja i nakovnja, a alat dovedu u red, pa onda na nakovnju pale po jednu lojanu sveću, onako kao što Srbi pale kandilo po svojim domovima uoči praznika. Jedan Rom, kovač iz Aleksinca govorio je kako su nakovanj, raonik i jevanđelje barabar. Rom neće ni za živu glavu da sedne na nakovanj niti da ma čim opogani viganj”.


Kotlarsko-kalajdžijski zanat


“Romi kotlari su ranije a ponegde i sada putovali po selima tražeći sebi posla. Čim padnu u koje mesto razapnu čerge  i uzmu bakrače , pa se raziđu po selu, tražeći da što kalajišu ili da menjaju, na primer: stari bakar za nov. Pored ovoga oni su vešti i da gvozdene predmete premažu slojem bakarnog oksida pa i njih prodaju kao pravi bakar. Kupljeni stari bakar u stanju su da u času vešto izlome i zgužvaju, a po svojim sudovima koje prodaju vešto gaze, da bi uverili kupca koliko su jaki. Putuju u grupama od dve do tri porodice, koje su često puta u srodstvu. Stvari i čeljad prenose na kolima, koje vuku konji. Uz kola vode i pse. U selu se zaustavljaju obično na kakvoj utrini, gde razapinju čerge. Krpački i kazandžijski posao rade odmah tu pred čergom. Za kalajisanje sudova uzimaju od seljaka, pored drva za vatru, još i brašno, živinu, mrs i hranu za konje. Rade uvek s prekrštenim nogama. Od kotlarsko-kalajdžijskog alata i materijala nose samo  što je najpotrebnije. Dva tri čekića, probojac, makaze i “cicije”- kotlarsko-kazandžijski nakovanj. Materijal za rad  im je stari bakar, nišador i kalaj, koji često mešaju sa olovom. Nove sudove nikad ne grade.”


Kiridžije ili Kirajdžije


Kiridžije su ljudi unajmljeni da vode tovarne konjeili da na kolima prenose razne terete.Posebmo ih je bilo mnogo u gradovima. Ovaj posao su radili sve do pojave kamiona i drugih vozila kojima se prevozi roba svake vrste.“ Većinom su Cigani. Njihova sudbina je tužna; poslednji su u ljudskoj vrsti i sva ogrešenja pretpostavljenih (uključujući i konje) bez problema se mogu naplatiti na njima. Ali ti nesrećnici su često živopisniji od svojih pretpostavljenih; iako bedne kiridžije prezire ceo svet, oni zBog tamne puti i zastrašujućih brada skladno deluju u odnosu na pejzaž koji ih okružuje. Imali smo dvojicu ovakvih momaka i svaki je vodio jednog tovarnog konja, za čiji rep je bila vezana druga životinja. Bilo je mnogo nevolja da se kruti, glasti kovčezi prilagode novim uslovima i stoje stabilno na tovarnim sedlima; sve, medjutim, na kraju bilo u redu, i sa zadovoljstvom sam video kako naša mala grupa u koloni prolazi vijugavim ulicama i izbija u ravnicu ispod grada. Jedini medju nama koji je uveliko odudarao od okoline bio je Metlijev sluga iz Jorkšira: tvrdoglavo je jahao u svom domaćem kaputu tražeći "sedišta za gospodu".


Džambasluk


Džambasiti znači kupovati i preprodavati stoku  za neku dobit ili korist. Džambaskim poslom bavili su se Romi u svim krajevima, a to ponegde čine i danas. Romi su bili i ostali vešti prodavci, ne samo stoke već svega što su prodavali.Po tom zanimanju, koje nije bilo isključivo romsko, u pojedinim gradovima, neki objekti su i dobili imena. O tom romskom zanimanju govori i pripovetka pod nazivom “Kako je Ciganin prodavao konja”:Dovede Ciganin konja na pazar, pa ga stade hvaliti i zaklinjati se, da nema nikakvih nedostataka: "Dobar konj, gazdo. Što na njega (konja), to na moju decu" ( a na konju bila ponjava). Kupac se ustručava da kupi konja od Ciganina, jer se boji, da ga ne prevari. Kad Ciganin primeti njegovu sumnju onda se on okrene svojoj ženi, udari joj šamar, pa dreknu: "Što i ti ne hvališ konja, matora gaduro?" Ciganka promrlja nešto ciganski, pa mu reče: "Neću da ti ga hvalim! Ti onomad uzjaha konja, pa u trku ihvati zeca i sam ga pojede, a sada oćeš konja da ti hvalim!" Kad ču kupac da ciganinov konj može stići zeca, onda on poverova lukavoj Ciganki i kupi konja.


Mečkarenje


Romi mečkari, tj. oni koji  vode mečke, u sadašnje vreme žive u Požarevačkom  kraju. Stalno su tamo nastanjeni, ali često dolaze i iz drugih krajeva. Putuju u društvu po tri četiri osobe. Sa sobom retko vode žene i decu, već idu samo muškarci, koji pored mečke vode, koja ide za kolima, sa sobom vode  i po koje magare za nošenje prtljaga i hrane. Osim mečke, ranije su često sa sobom vodili i majmuna. Većina mečkara ili majmunara  nemaju svoje majmune i mečke, već ih uzimaju od gazda pod kiriju, i za njih unapred plaćaju kauciju, onoliko koliko vrede. Mečkari su vodili mečke i  majmune od sela do sela i od kuće do kuće, teraju mečku da igra, da čuva ovce, da se srami kao snaša, da seje brašno, da se s mečkarom rve.


Dok mečka igra mečkar udara u kožno rešeto, ili primitivne daire.  Za igranje i ostalo produciranje traži da mu se da malo brašna ili slanine, a ako mečka koga gazi, onda se za to traži osobena nagrada (obično groš u novcu). Dokle mečka igra mečkar glasno viče: "De, meco, de, de! Poigraj, Martine, de, dej, dej!". Žene gledaju da od mečke ukradu malo dlaka, te da njima okade decu, da se ne bi noću plašila, a i od uroka je to dobro! Romi mečkari najčešće govore rumunskim jezikom. Ovaj posao je ranije bio veoma raširen među Romima koji su u Srbiju došli iz Rumunije a u porodici je bio nasledan”.


Izrađivači crepulja


Crepulje su uglavnom izrađivale Romkinje koje su živele u  selima, mada je bilo i muškaraca koji su se tim zanatom bavili.Pravili su ih za sopstvene potrebe, ali i za prodaju. “Prodavalo se tako što se se crepulja napuni žitom, i daje za tu količinu žita. Zanatske crepulje, koje rade Romi crepuljari kojima je to jedina proizvodnja, i ne bave se izradom ostale grnačarije. Crepulje se suše i peku, pa se prodaju po selima, putem torbarenja, ili na gradskim pijacama. Šare na njima  su raznovrsni motivi i forme: biljne, zoomorfne, geometrijeske. Šaranje crepulja  se izvodi radi  estetskog izgleda, i na taj način se povećava njihova cena”.

Crepuja je uglavnom korišćena za pečenje hleba, na otvorenom ognjištu ili kaminu.Služile su i za pečenje krompira, kestena i slično.


Grebenari


“Ponajviše su se kretali čergareći, te prodajući pritom svoje zanatske proizvode: grebene koje bi izrađivali zimi. Pored grebena, nekada su izrađivali i sitne grebene , kao i perjanice-četke za obradu konoplja. Izrađivali su i češljeve i češagije za stoku od metala.”


Klinčari


U prošlosti, to su bili Romi zanatlije, koji su izrađivali raznovrsne klince, a ponajviše onu vrstu koji su korišćeni  za konjske potkovice. Romi nazivaju to zanimanje «sitan zanat». Svoje izrađevine su prodavli nalbatima – potkivačima i vojnoj intendanturi, za potkivanje vojnih konja.

   

Nekadašnja najčešća zanimanja Romkinja


“Romkinje su se i same trudile da doprinesu izdražavanju svoje porodice. Prele su za sopstvenu potrebu, tkale platno. Radile su, a i sada rade, i poljske radove za skromnu nagradu”. Mnoge Romkinje trgovale su a i sada trguju starim stvarima, prstenjem i drugim proizvodima svojih muževa. Neke romkinje se bave vračanjem i bajanjem,ili prodaju amajlije i lekove. Iz dlana, iz očiju i crta lica zna Romkinja da proriče  sudbinu nekog čoveka, a uostalom dovljno je mudra da svakome proriče ono što taj  želi da čuje. Nose  one  sa sobom i brojne tajanstvene  amajlije koje imaju tu osobinu da usrećuju u ljubavi, igri i drugim stvarima. Za sve te važne usluge zadovoljavaju se one veoma skromnom nagradom.


Romkinje su pomagale ženama u pranju i drugim kućnim poslovima. Seljaci su ih unajmljivali a i sada to čine, za poljske poslove. Trgovale su starim stvarima, gledale u dlan, proricale  sudbinu  iz očiju ili raznih karata.

Koja god je domaćica, naročito u gradu, mogla da odvoji bar malo para, uzimala je povremeno “vešerku” da joj pomogne oko jednog od najtežih domaćih poslova- pranja velikog veša ili pak nedeljnog ili kakvog drugog velikog spremanja stana.


Gatanje


Gatalačkim zanimanjima su se uglavnom bavile romske žene, a u poslednje vreme zabeleženo  je da se i muškarci bave tim zanimanjem. “Romkinje su ranije najčešće gatale a i sada gataju u karte za igranje ali i u bob, pasulj, dlan, kašiku, šolju- posle popijene kafe, cvet, sud sa vodom u koji se gasi ugljevlje,  kobilicu, jadac, lopaticu i drugo. Osim toga, gata se po prirodnim pojavama: dugi, crvenilu Sunca, krugu oko Meseca, duvanju vetra, šuštanju lišća, magli, dimu, vatri i drugo. Po stoci, npr. kako se ona liže, kako podvija noge kad leži, po pevanju i kreštanju ptica, zavijanju kučića i drugih zveri”. U Srbiji ali i u drugim krajevima se verovalo a ne retko je to i sada običaj u srpskim selima, da neko nekome želi da napravi neku madjiju. Takve radnje  obično čine seljačke žene koje odlaze kod neke ciganke koja se time bavi, plate joj i ona učini tu madjiju. “Narod veruje da je ta madjija sakrivena negde u kući, negde u dvorištu zakopana, ili sakrivena ispod keramida, u krovu. Usled ovoga, kad se bolesnik zamuči, idu kod neke  Ciganke-vračare, koje umeju da prave i da rasipuve madjije, da im glede i da im pogodi od čega bolesnik boluje. Ona obično "znae" i "pugoduve" od čega boluje, opisuje i kako izgleda žena koja pravila tu madjiju, kad je pravila, kako izgleda žena koja je pravila tu madjiju, kad je pravila, kako je dometnula i.t.d. Njen se opis "uvek" slaže sa njihovom nekom susetkom (obično od koje zaziru i s kojom su zavadi), pa svu prošlost dovedu u sklad sa onim što im Ciganka kaže”, jer narod veruje onim Cigankama koje vračaju.Tako je nekad bilo a tako je i dan danas, samo što se broj sujevernih osoba smanjio.Neke Romkinje su ovo svoje “zanimanje” itekako znale da zlupotrebe, ali su vrlo često zBog toga bile adekvatno kažnjavane”.


Sredstva i načini gatanja kod Roma


“Ciganka obično daje razne trave i neko ugljevlje, koje treba u gluvo doba istucati, pomešati ga s vodom i dati bolesniku da pije. Neke daju i neke koturiće od testa, koje valja nositi uza sebe, na njima spavati i.t.d. Vračara je uvek u stanju da za jandu novu košuluu, crnu kokošku, za  netigljanu torbu brašna (namerenu, da se ne zna koliko je teška) i za nekoliko groša magiju pokvari i da načini magiju pokvari i da načini magiju baš za onu ženu koja je načinila. Češće dovedu Ciganku kući, da ona sama nadje magiju. Ovo je vrlo opasno i štetno po seljaka. Da ispričam jedan slučaj, koji se desio umojem selu Bogorodici, mojem rodjaku Risti D. - Bila mu je mati bolesna. Obišao je sve Ciganke-vračare a ni jednog lekara nije upitao za savet. Najposle naidje na jednu Ciganku, koja mu "tačno" kaza od čega njegova mati boluje, i zatraži da dodje ona sama - pa da nadje magiju. Dovede Ciganku noću, da je niko iz sela ne vidi. Tri dana su je čuvali u kući, te je "ispitivala" mesto gde može biti madjija ukopana i sakrivena. Četvrtog dana Ciganka naredi da svi ukućani izidju iz kuće  i da ne smeju ući ni u samo dvorište dok ih ona ne pozove. Ostavši sama se  bolesnicom, naredi joj da se jorganom pokrije preko glave i da se sme otkriti dok joj ona ne kaže. - Za tri dana Ciganka je bila uočila sve šta joj treba. A četvrtog dana tražeći madjiju po kući, naidje u sanduku i na nizu altuna (dukata), strpa u džep, a ranije sprmljenu madjiju izvadi iz džepa i radosno pozove ukućane da dodju. Ukućani dodju i Ciganka pred njima iznese jedan zamotuljak u kome je bilo: malo kose, tri male papričice, tri češna bela luka, jedan tičji kljun, dve tijje noge, malo parče gvoždja, neke sitne krpice, malo kakma(tel) i još neki praškovi. Ciganka im pokaza i gde je magiju našla, a svi ukućani potvrdiše da je niko drugi na tom mestu ne bi mogao naći. Svi su ukućani bili zadovoljni što je madjija nadjena, pa nisu ni primetili zBog čega je uveče Ciganka tako naglo zahtevala da je odvedu. A kad su primetili da im je nestalo altuna, opet su otišli istoj Ciganki da im gleda i pogodi ko ih je mogao ukrasti. Ciganka je zatražila da joj se da u napred jedna lira-pa da pogodi”.

3. ODEĆA, OBUĆA I NAKIT l  NA VRH STRANE



Romi su najverovatnije u svojoj prapostojbini Indiji, nosili na sebi vrlo malo odeće. Pouzdano se zna da su gornje delove tela pokrivali tek kakvim krpama,  budući da je u to vreme na tim prostorima, pokrivanje gornjih delova tela bilo dozvoljeno samo pripadnicima kaste bramana, a mnogo godina kasnije, ta privilegija je bila omogućena i šudrama. Onima koji su bili izvan četiri glavne indijske kaste, dakle nečistima, a Rome su  po našem mišljenju tako tretirali, bilo je dozvoljeno da nose samo odeću koja je pokrivala donje delove tela. Sari, klasičnu indijsku odeću, Romkinje nisu smele da nose iz gore pomenutih razloga, pa su morale da oblače dugačke bluze koje su pokrivale telo  do iznad kolena. Te bluze su bile otvorene u predelu prsa, kako bi deca mogla da dođu što lakše do dojki. Od davnina romske žene nose suknje koje su najčešće bile jarkih boja. Romkinje su na sebi imale po nekoliko takvih sukanja, a neki istraživači vele da ih je bilo sedam. Ovaj broj se vezuje za neke ritualne radnje koje su poznate kod španskih Roma, naročito kod Makarene-španske romske svetice, kao i kod Kali Sare koja se svetkuje među Romima na jugu Francuske. Čini nam se da je i Bibija koja se slavi među srpskim Romima na sebi imala veći broj sukanja.


Romkinje koje žive na prostorima gde je preovlađujuća muslimanska religija, kao i one koje žive u Srbiji a ispovedaju muslimansku veru, umesto sukanja nose šalvare, a umesto bluza  košulje i jeleke. Muškarci su, u zavisnosti od zemalja u kojima su živeli, prihvatali odeću  tih krajeva., Čakšire su nosili i pravoslavni i muslimanski Romi, s tim što su pravoslavni imali kožne opasače, dok su muslimanski Romi koristili kustik  ili pojas. Pravoslavci su nosili pantalone od sukna, a muslimani najčešće pantalone koje su bile izrađene od čoje. Gornji deo tela pravoslavci su pokrivali težinjavom košuljom, prslukom i gunjem, a u svečanim prilikama imali su na sebi i neku vrstu vrlo gizdave dolame. O oblačenju romskih kmetova svedoči opis Žan Pol Klebera: "U dolini reke Dunava romske vojvode (ili kako  su ih u Srbiji  zvali  kmetovi),  su na blagdane oblačili dug purpurni ogrtač, koji je bio u kontrastu sa žutim čizmama ukrašenim zlatnim ostrugama. Na glavu su stavljali kapu od jagnjeće kože, u jednoj ruci su držali tešku sekiru kao simbol vlasti, a u drugoj bič s tri remena".


U ranija vremena Romi muslimani u Srbiji su nosili mintan - košulju, potom je sledio crni ili prugasti jelek, a preko njega se oblačila setra ili anterija. Nosili su pantalone, muškarci koji su živeli u gradu a na nogama su imali cipele roganlije, a oni koji su živeli u selima nosili su opanke- crvulje. U zimskom periodu nosili su pahlik - kaput, a na glavi crnu kapu, koja je bila poput fesa. Romi svoju odeću i obuću gotovo nikad nisu izrađivali sami, jer su to za njih činili drugi. Oni su do odeće i obuće  dolazili kupovinom novih ili polovnih stvari, a mnogo češće razmenom za neke svoje proizvode ili živinu. Romska deca u čitavom svetu, pa  i u Srbiji, donedavno su se kretala polugola. Tek u novije vreme obraća se nešto veća pažnja  njihovom odevanju. Romska odeća, naročito ženska i kod pravoslavaca i kod muslimana, živih je boja. Prvenstveno se koriste žuta, crvena i zelena boja, a kod Roma koji govore rumunski jezik kao maternji, prednost nad drugim bojama ima žuta.

4. PREVOZNA SREDSTVA  l  NA VRH STRANE



Romi su zemaljsku kuglu, uglavnom, obišli pešice. Kao prevozna sredstva, naročito za žene i decu, služila su im kola u koja su bili upregnuti konji a ponekad i volovi. Modeli kola, su se od zemlje do zemlje veoma razlikovali. I ako su ljubitelji konja, Romi nisu bili najbolji jahači pa ovaj način prevoza skoro da nisu ni koristili. Sadašnja sredstva za prevoz koja koriste Romi su ’’kampine’’ i drugi automobili.

5. PROIZVODI OD DRVETA  l  NA VRH STRANE



Koritarski zanat


Koritarski zanatom su se  u Srbiji isključivo  bavili tzv. vlaški Romi, kojima je maternji jezik rumunski. Ovi Romi su izrađivali  korita, vagane, karlice, zastruge, kolenike, kalemove, vretena, prepredaljke, kašike i druge  predmete od drveta. Korita; vagane i karlice izrađujivali najčešće od vrbovog ili topolovog drveta. “Kašike  izrađuju od klenovog, mlečikovog, javorovog ili jablanovog drveta, a sve ostalo izrađuju i od bukovog drveta. Gde nađu goru za preradu, tu idu te rade sa svom kućom ili sa svom čeljadi iz kuće. Pri radu se služe sekirom, koritarskim keserom (teslom), malim, srednjim i velikim dubačem, malim i velikim strugačem ili strugom, bičkijom ili testerom, raznim klinovima za razbijanje drveta. Ceo alat nose sa sobom kad idu gdegod da rade. - Koritarskim keserom dube korita, karlice i vagane -za mešanje. Velikim strugačem dube i zaokrugljuju vagančiće, zastruge i zastruščiće za so. Malim strugačem, koji je nalik na nožarski biček, zaokrugljuju i glade vrtena, kolenike, maljie ili prepredaljke za prepredanje i kalemove. Kašike odnosno lažice dube malim dubačem.U izradi pomenutih predmeta  učestvuju svi članovi porodice, a osobito pri izradi manjih stvari, koje moraju da se rade brzo”.


Pletarski zanat


Romi koji su se bavili pletenjem raznih upotrebnih predmeta od pruća stanovali su obično u selima kraj reka ili bara, gde ima dosta vrbovog drveta koje je  potrebno za njihov zanat. Najčešće su boravili pored velikih reka kao što su Morava ili Dunav.

Od  kraja proleća, tokom čitavog leta sve do početka jeseni oni su se na tim mestima bavili svojm zanatom, a onda su se, pred  početak zime vraćali u svoja sela ili naselja i tu provodili zimu.

Pletarski poslom su se bavili a ponegede to  i sada čine  obično od  Đurđevdana do Mitrovdana. Zimi se taj  posao  nikad ne radi. Romi najčešće pletu korpe za kukuruz i ručne kotarice za pijacu ili druge potrebe. Oni su nekada pleli i lese za konjska kola a sada  se  to više ne radi. Korpe i kotarice pleli su uvek za prodaju ili za pijacu, a lese za kola su radili po porudžbini.

6. PROIZVODI I ALATI OD METALA  l  NA VRH STRANE


Romi kovači i obrađivači kovina


Prije svega moramo razlikovati kovača koji radi sa čekićem i u kovačnici (kao i onoga koji radi «na hladno», tj. bez pomoći vatre), kotlari, koji izrađuju predmete u željeznom limu ili u bakru, spojene zakovicama ili štancane; kalajdžiju, koji prevlači predmete kalajom ili bilo kojom drugom kovinom koja ne oksidira (i kotlokrpu koji popravlja te predmete); zlatara, koji cizelira nakit; modernog limara; oruđara, koji izrađuje oruđe; emaljera; ispirača zlata – i ... krivotvoritelja novca, a na kraju, potkivača, kojii je zauzeo važno mjesto među ciganskim zanatskim vještinama.


Čim su se pojavili u našoj civilizaciji, Romisu bili poznati kao kovači. Sjećamo se kotlara s Krfa, potkivača iz Srbije, poznatih već u XIV stoljeću. Jules Bloch utvrđuje da «Indiju i Grčku povezuju kotlari Gaodari iz Astarabada, na jugu Kaspijskog mora, te Romiiz Khorasana, popravljači veriga i istodobno izrađivači češljeva i sita».


Romisu zapravo u Indiji naučili obrađivati kovine. Takozvana industrijska metalurgija pojavljuje se oko 1200. do 1000. godine prije naše ere (kad je upotreba meteoritskog željeza zamijenjena upotrebom željezne rude), kako nas podsjeća Eliade, a njena se kolijevka nalazi vjerojatno u planinama Armenije. «Odatle se tajna lijevanja širi preko Bliskog istoa i Sredozemlja u Srednju Evropu.»


U Indiji su prva plemena ciganskih kovača radila najprije s veoma primitivnim sredstvima. Na primjer, Rasa-Bediya, koji još danas izrađuju metalno posuđe i druge ukrasne predmete bez velike vrijednosti za siromašne muslimane, upotrebljavali su tri kamena umjesto ognjišta, mijeh kojim se rukovalo pomoću nožnih prstiju i drveni ugljen kao gorivo. Posve jednaka ovoj bila je tehnika kovača iz Srednje Azije, koji su kao pratnja slijedili tatarske čete. Među njima bijaše i stari Đartchi'udai, osobni kovač Džingis-kana, koji je svoj mijeh nosio na leđima. Veoma mali zanatski stol Cigana izazvao je pravo čuđenje kod stanovnika Srednje Evrope. Do XIX stoljeća to kukavno oruđe nije se ništa razvilo; to nam posvjedočuje jedna reportaža koja je izašla 1859. u časopisu Journal des Demoiselles: Ciganin «krpa stare kotlove i lonce i ide s pokretnom kovačnicom od vratiju do vratiju, tražeći posao. Jedan kamen mu služi kao nakovanj, a dva mijeha, dvije hvataljke, jedna turpija, jedne menđele, jedan čekić, koje je sam grubo izradio, jedino su oruđe kojim se služi. Dok kuje, sjedi na zemlji prekrštenih nogu, a žena mu i djeca pokreću mijeh.»


Ne začuđuje nas u tolikoj mjeri siromaštvo koliko nas u stvari začuđuje taj kameni nakovanj. On je očito bio manje težak odl ijevanog željeza, ali bijaše i mnogo krhkiji. Martin Block je opisao isto cigansko oruđe, pronađeno u Rumunjskoj sredinom stoljeća: «Nakovanj je po prilici pedeset centimetara dug a osam centimetara širok; njega zakopavaju do polovine u zemlju. Kao mijeh im služi koža odrta s koze, s dlakama okrenutim prema unutra, čije su nožice začepljene drvenim čepovima. Na vrhu se nalazi pukotina koja, ovarajući se i zatvarajući, omogućuje funkcioniranje tog instrumenta. Stlačeni zrak prolazi kroz cijev, koja ga kroz jedan od tih čepova vodi do podnožja kozje kože. Nekoć su uzemlji iskopavali rupu za vatru i u nju stavljali vršak mijeha. Danas kovač radi na ravnom tlu i provlači cijev kroz petu od ilovače, koja je visoka oko petnaest centimetara. Kovač radi sjedećki «kao našik rojači», govore dokumenti iz 1496. On drži mijeh lijevom rukom, dok desnom drži hvataljke s predmetom za kovanje. Taj prizor, otkako su ga prije pet stotina godina vidjeli naši preci, nije se ništa izmijenio. Mijeh je ostao identičan onome iz Male Azije, odakle su ga Romivrlo vjerojato i donijeli».


S tako malo oruđa Romisu uspijevali (i još uspijevaju) izraditi veliku količinu artikala, koji se upotrebljavaju u poljoprivredi i domaćinstvu: od igala za šivanje, vreća pa sve do tava za pečenje mesa. U istočnoj i srednjoj Evropi ciganski kovači putuju većim dijelom godine, ali zimi zimuju na prilazima u sela gdje smještaju svoje logore od čergi i kola, a katkad unajmljuju kuće ili bilo kakav krov nad glavom. Što se tiče poktivača i bravara, njih je taj zanat u većini slučajeva prisiljavao da napuste lutanje i da žive sjedilačkim životom. Ima veoma malo rumunjskih sela, na primjer, koja nemaju svog ciganskog kovača. Neka čak imaju ulicu Cigana. Čini se da su evropski kalajdžije i kotlokrpe došli iz Turske, gdje je njihov boravak bez sumnje bio dugotrajan. Ali njihovo narječje, povrh mnogih turskih riječi, sadrži i velik broj armenskih izraza. Ti RomiKostorari poznati su po strogom poštivanju zakona i običaja svog naroda.


Wlislocki opisuje primitivna sredstva kojima su raspolagali Romiispirači zlata što su radili  na mađarskim i rumunjskim rijekama: duga drvena daska, s urezanim žljebovima, uranja se u rijeku u suprotnom smjeru odnjena toka; ona zadržava pijesak i šljunak, koji se presiplje u otvoreno korito, gdje se zlatna zrnca sabiru pomoću glinenog valjuška. Takva je tehnika uobičajena bar kod Cigana Zlatara, Aurara ili Rudara.


Najčešće su to drugi Cigani, kovači, koji preuzimaju na sebe da to zlato pretvore u nakit. Istaknimo neke od tih Zlatara, koji su nakon ukidanja ropstva na paradoksalan način bili lišeni posla i onda su postali patvoritelji i krivotvoritelji novca. Kako su bili vrlo vješti, očito su bez puno muke varali rumunjske seljakinje koje su, prema staroj tradiciji, ludovale sa ogrlicama napravljenim od niza kovanih novaca.


U zapadnoj Evropi, naročito u Francuskoj, kovine obrađuju ti isti Cigani, kako nam to dokazuje engleski i francuski folklor. Ali valjalo im je napustiti kovački i potkivački posao i prebaciti se na kotlarstvo i kalajisanje, jer su bar u Francuskoj, ako već nigdje drugdje, cehovi bili dovoljno organizirati i moćni da zabrane tu stranu konkurenciju. U XVIII stoljeću, na primjer, kraljeve naredbe određuju poreze na kotlarstvo, na izrađivanje posuđa od mjedi i drugih kovina. Jedan edikt iz 1735. naređuje «pod prijetnjom globe od pedeset livri, kotlarima – torbarima iz pokrajine Auvergne i svim drugim sumnjivim zanatlijama da lonce,k otlove i drugo slično tome odnose kući na kalajisanje»; dozvoljava im se samo da «ih kalajišu i krpaju pred vratima i u kućama pojedinaca kojima spomenuti predmeti pripadaju».


Ta je zabrana dvostruk učinak: s jedne strane je branila Ciganima da se instaliraju kao zanatlije-kotlari (ako bi oni za to imali volju), a s druge strane ona im je pružala mogućnost da službeno obavljaju svoj posao a da ipak ne prekinu sa svojim nomadskim stanjem: Pokretno kotlarstvo i kalajisanje ubrzo su postali prešutni monopol Cigana a tako je bilo sve donedavna, kad se pojavilo oruđe serijske proizvodnje.


Od drugih ciganskih zanatlija navest ćemo limare (Zapadna Evropa), livače žlica (Mađarska, Rumunjska), popravljače mlinova (Francuska) i tako dalje. Ali pojava tvorničke proizvodnje ubrzo je eliminirala te zanate. Iako je po našim selima ostalo nešto putujućih kotlara, Romisu danas priseljeni da se pokore imperativima industrijske civilizacije; neki među njima su se specijalizirali u «velikom kotlarstvu», u kojima su jako cijenjeni kao jedini radnici sposobni da podnesu izuzetno teške uvjete kod popravljanja tvorničkih kotlova (na primjer, u okolici Grenoblea). Međutim, čak i ovi zadržavaju izvjesne nomadske navike i rade samo po narudžbi a poslodavci ih pozivaju iz jednog grada u drugi, zato oni i dalje stanuju u rulotima. Drugi, naročito mladići, dobro prolaze u garažama jer se veoma dobro razumiju u popravak kola. Na kraju, potrebno je istaći da im francuska armija rado povjerava kalajisanje svog ratnog materijala.